Sloboda na bajonetima

OPREDELjENjE „stare Evrope“ ne dopada se Mikaelu Ignatijefu, harvardskom profesoru i autoru knjige „Kabul - Sarajevo, nove granice imperije“. On je gnevan: „Evropa razočarava od rata u Jugoslaviji. Ona je čekala četiri godine i 200.000 mrtvih, da bi intervenisala. Taj skandal je izvor razočaranja mnogih američkih intelektualaca“. Taj Kanađanin, unuk ruskog carskog ministra, zamera Francuskoj: „Vrlo je čudno da Francuska napušta verovanje u univerzalnu valjanost slobode, prosto zbog toga, što je ta sloboda donesena američkim bajonetima“. Za njega, Francuska je trebalo odmah da „opali pušku“ na Balkanu, kao što je Buš „opalio“ u Iraku. Trupe je trebalo uputiti na lice mesta. Za ratnički strastvene „jastrebove“, sve treba razoriti, buldozerima preorati i nova stabla posaditi, u duhu reči predsednika Džefersona: „Stablo slobode treba da bude zalivano krvlju tiranina“. Valjda zato, Ignatijef izusti: „Kada se vidi što sam ja video, da su ti primitivni narodi (Bosna, Kosovo, Avganistan), suviše poremećeni ratom da bi obavili njihovo pravo samoopredeljenja, ja verujem da strane trupe treba dugoročno tamo da ostanu.“
Ako ne postoji danas jedan Zapad, vidljivo je da ne postoji ni jedinstvena Evropa. Postoje dva tabora na tlu Evrope - evropska Evropa i američka Evropa. Zato je Stari kontinent poprište zamašnog strateškog sukoba. Doduše, ne u reprizi hladnoratovskog sukoba dva kolosa - SAD i SSSR. Na bojištu više nema evropskih imperija. Sada Evropa se budi bez carevina. Ali, SAD strateški kontroliše zamašne evropske prostore, uz izdašnu podršku Engleske i Holandije, Češke i Poljske, Italije i Danske... Šefovi tog šarolikog mozaika su potpisali zajedničko pismo protiv „stare Evrope“ zbog njenog odbijanja da sledi SAD u iračkoj avanturi.
SAD je neophodna, bez sumnje, „peta kolona“ amerikanizma u Evropi, u kojoj prvorazrednu ulogu ima Velika Britanija. Savez Britanije sa Amerikom nije ništa drugo do produženje komonveltske imperije, sada srasle sa celom anglosaksonskom imperijom. Znači, svet se menja, ali angloamerička dominacija ostaje, juče pod snagom kolonijalne Britanije, danas pod vođstvom neokolonijalne Amerike. Toni Bler je blistav zagovornik severnoatlantskog savezništva, pa se stavio na čelo „američke Evrope“. Bler ustaje odlučno protiv toga da Evropa bude samostalan i suveren savez na strateškoj šahovnici sveta. Po njegovom mišljenju, takva bi Evropa bila neizbežno antiamerička, ona bi razbila neophodno jedinstvo Zapada u danas i te kako opasnom svetu punom rizika. Za njega je neizbežan neraskidiv savez Amerika-Evropa. To je, svakako, „osovina Dobra“, nužna da čovečanstvo bude očišćeno od diktatura, terorizma, verskog fanatizma.
U Vašingtonu se priznaje da traju vrlo ozbiljne nesloge između SAD i Evrope. „Ta nesloga preti našoj solidarnosti u vreme kada je jedinstvo neophodno. Porast antiameričkih osećanja u Evropi je opravdan uzrok zabrinutosti“, jer se tako „sapliće ili ugrožava američka sposobnost da brani i širi njene vrednosti i njene interese“. Ta ocena je utvrđena u „zajedničkoj deklaraciji“ američkih demokrata i republikanaca. „Mi smo ušli u odlučujući period istorije u odnosima Amerike sa Evropom“, zbog čega „nikakav razdor ne treba da dovede do raskida uzajamnih odnosa koje mi treba da održimo“, kaže se u dokumentu. „Nije težnja da SAD postanu član Evropske unije, već da se uspostavi praksa udruživanja, dijaloga i partnerstva pre usvajanja svih odluka."
KADA se tako preciziraju međusobni odnosi, onda je potpuno uočljivo da SAD hoće da pojačaju `težinu` vodeće sile u Evropi, koja mora još čvršće da sraste sa NATO, prihvati američku silu kao odlučujuće merilo partnerskih vrednosti, uključujući značajno prisustvo SAD u mehanizmu i odlukama EU. Dakle, temelj je NATO, a dogradnja EU, Amerika je čelnik, Evropa verni sledbenik. Sve u svemu, SAD vide izlaz iz atlantske krize u potvrdi i jačanju njihove vladajuće planetarne misije. Stoga im je potrebna Evropa, u kojoj američka „peta kolona“ sa Blerom na čelu, drži dizgine trojanskog konja.
Amerikancima se upućuje srž evropske ideje: „Krajem četrdesetih prošlog veka, očevi osnivači Evrope zamislili su stvaranje unije među Evropljanima. Taj projekt je crpio težnje iz pouka istorije, u želji da nikada više ne bude moguć rat među evropskim zemljama. Sada, kada su Evropljani okupili njihove snage u EU i stvorili jedinstveno tržište i jedinstvenu monetu, postoji svestrana saglasnost da taj proces integracije još napreduje. Iako svaka evropska zemlja je posebna i ponosna da to bude, članice EU imaju zajedničke interese, vrednosti i način života. Evropska konvencija je izraz naše volje da idemo dalje tim putem; ona ima zadatak da utvrdi ulogu Evrope u 21. veku i da stvori realnu političku zajednicu. To je poduhvat prvorazrednog značaja i mi smo uvereni u uspeh, naročito što se tiče utvrđivanja međunarodne uloge Evrope, čiji je cilj pravedan i uravnotežen svetski red“.

(Nastaviće se)