Nevolja za zapad

RUSIJA se vraća velesilski u svetsku arenu. Reč je o prvorazrednoj strateškoj novini na startu 21. veka. To je osnovni cilj ekipe Vladimira Putina, kojeg takoreći niko nije očekivao u ulozi domaćina u imperijalno pozlaćenom Kremlju.
Putinova ekipa hoće da vaskrsne Rusiju. „Mi treba“, rekao je Putin, „da znamo našu istoriju, iz nje da izvučemo pouke i nikada da ne zaboravimo one koji su stvorili rusku državu, koji su branili njenu čast i od nje izgradili veliku državu, snažnu i moćnu.“ Eto imperijalnog rečnika, iz kojeg proizlaze životni zadatak i cilj Putina.

Iako ocenjuje da Putin nije obećani spasilac Rusije, Zinovjev tvrdi da on svom snagom nastoji da obnovi centralizovanu državu. „Težnja predsednika Putina da stvori strogo vertikalnu strukturu vlasti“, zaključuje ispravno Zinovjev, „nije restauracija sovjetizma, a baš za to ga optužuju".
Sve što Rusija čini danas, uz osmeh ili gnev, sprečava SAD da joj nametnu drugovanje sa smrtonosnom usamljenošću u lancima fantoma prošlosti. Stoga, Rusija širi krila prema Evropi i Aziji. Reč je o sveobuhvatnom odgovoru na američku strategiju osvajanja sveta. Američki stručnjak za nekonvencionalno ratovanje Jozef Bogdanski tvrdi da se Rusija „sprema za učvršćenje hegemonije na vitalnim područjima Azije, da bude strateška nevolja za Zapad“. Zvanični zahtevi izvesnih bivših sovjetskih republika da SAD ukinu vojne baze na njihovoj teritoriji, prvi su znak da su nepoželjni američki vojnici u centralnoj Aziji.
Osim toga, Rusija neće da se „izgubi“ u ideološkom prostranstvu Zapada, neće da bude „deo Zapada“, ona želi da bude deo Evrope, a da Evropa ne bude američki Zapad.
DVOKONTINENTALNA Rusija ima povoljnu geostratešku poziciju da se domogne velesilske misije u svetu.
Rusija izuzetnog prirodnog bogatstava, geostrateškog položaja i nuklearna sila prvog reda, ne može služiti interesima van njenih osnovnih nacionalnih interesa, što nastoje izvesne snage na Zapadu, naročito SAD. Takav odnos prema Rusiji, svakako da je pogrešan. Saradnja Rusije u međunarodnim odnosima može da ide do granica zajedničkih interesa, na primer, sadašnja borba protiv svetskog terorizma, što je važno za Moskvu zbog vrlo mučnog rata u Čečeniji i krize na Kavkazu. Rusija je spremna da bude učesnik u zajedničkim međunarodnim akcijama, ali ona ne zaboravlja nacionale interese.
Analiza strategije Kremlja otkriva da suština saradnje sa Evropskom unijom treba da budu u službi zajedničkih interesa autonomne Evrope i nezavisne Rusije, ponaosob u odnosima prema Americi, zasnovanim na kontinentalnom suverenitetu. Stoga, Putin traži da EU prihvati „stvaranje arhitekture stabilne i uravnotežene evropske bezbednosti“. Za moćne ljude u Kremlju, suverenost Evrope se zasniva na samosigurnosti njene bezbednosti, pa se priželjkuje da EU ima autonomne snage sposobne da brane Evropu, koja ne bi zavisila od američkog „vojnog kišobrana“.
Zbog toga bi „velika Evropa“ bila bez „NATO-vske zavese“koja sada zamenjuje Čerčilovu „gvozdenu zavesu“. Razumljivo, Rusija ne pomišlja da bude član EU, jer su to bi uništilo unutrašnju ravnotežu Unije. Dvokontinentalna Rusija je suviše velika i teška da bi obukla ruho Unije. Istovremeno Rusija stavlja do znanja, da EU ne sme podizati strateško-ekonomsko-trgovinske granice radi njenog izolovanja, što još priželjkuju proameričke vlade u Evropi.
Kisindžer upozorava da postoji „tradicionalna agresivnost Rusije“, pa je naziva „ekspanzionističkom zemljom“. On piše: „Prihvatajući slobodno tržište i demokratiju, Rusija će se truditi da krene u ekspanziju. Ruske reforme će biti dobrodošle, jedino ako Rusija usmeri napore samo na njenu nacionalnu teritoriju, na njenih 11-časovnih odeljaka, od Sankt Peterburga do Vladivostoka. To bi bilo prvi put u njenoj istoriji. Ona ne može patiti, uistinu, od klaustrofobije.“
Napredna i snažna Rusija snabdevena strašnim nuklearnim naoružanjem i vrhunskim arsenalom modernog oružja, ne uklapa se u američke računice. Stoga „rusko pitanje“ ima danas izuzetan značaj za SAD, koje ne uspevaju da izađu iz hladnoratovskog stanja. Američka taktika ostaje ista: hladnoratovska borba protiv ruske opasnosti se uklapa u „rat za demokratiju“, kako reče Buš.




AGRESOR I ZAŠTITNIK

TOKVIL je pisao da je Rusija „zajednica koja izaziva strah“. Za njega je Rusija „Amerika bez svetlosti i slobode“. Francuski geopolitički esejista Emanuel Tod smelo se uputio u maštovita razmišljanja o budućnosti velikih nacija, pa piše: „Kada Rusija postane dobročiniteljski džin, Evropljani i Japanci će moći da se liše SAD... Ako se preokrenu odnosi između Amerike i sveta, prelazeći od zaštitnika u moćnog agresora, onda se menjaju odnosi Rusije i sveta, prelazeći od agresora u mogućeg zaštitnika“.
(Nastaviće se)