Nisam volela motiku

NEKI procenjuju da bi Ceca Ražnatović, kada bi se kandidovala na izborima, osvojila više glasova od većine političara. Ona smatra da je to, verovatno, istina, ali joj ne pada na pamet da se bavi onim što je "opasna stvar i nije za svakoga". Ne želi da priča o politici i da se opredeljuje. Pamti se njena izjava: "Tadić je najlepši, a za pamet ne pitajte!"
- Ja sam pevačica - kaže nam. - Da sam htela, ušla bih aktivno u politiku. Ne želim da me neko gleda kroz političko opredeljenje. Važno je da voli moju muziku. Ne zanima me ko kojoj stranci pripada i kakve političke ideje ima. Što se tiče našeg višestranačkog sistema i ludila, mogu da kažem da u svim partijama imam prijatelje. Ovo je demokratska država. Jesmo li se borili za nju? E, pa, molim lepo! Moje jedino opredeljenje je muzika. Znači, ako bih ovom našem napaćenom i nesrećnom narodu mogla bar tračak nade, pozitivne energije i raspoloženja da donesem, bila bih presrećna. Zato sam organizovala "Marakanu" i zato sada organizujem koncert na Ušću. Da bar ta četiri sata publici, mom narodu koji dolazi iz okolnih republika, Bosne, Slovenije i Hrvatske, pružim zadovoljstvo i radost. Uopšte me ne zanima ko kome politički pripada. Ja sam ovu zemlju opet spojila pesmom.
Pevačica, čiji je venčani kum Borislav Pelević, predsednik Stranke srpskog jedinstva, a zemljak Ivica Dačić smatra da javne ličnosti greše kada se politički deklarišu. Pogotovo tu nije mesto sportistima i umetnicima.
- Drugo je SSJ, čiji je osnivač bio moj suprug - objašnjava Svetlana. - Zamislite, molim vas, da vas žena ne podržava. Pa, kakav je to brak? Moj muž se opredelio za patriotsku opciju, a gde je bio on, bila sam i ja! Inače, politika me ne za-ni-ma!
Prestala je, veli, da veruje u bajke. Prevazišla ih je kad joj je život pokazao da ne postoje. Sebe smatra normalnom ženom koja živi kao sav ostali svet, samo što se o njoj, eto, malo više priča i piše.
NjEN kontroverzan život pratili su razni tračevi. Definitivno najružnije iskustvo sa medijima bila je operacija "Sablja". A za najgori trač ne može da se odluči, jer toliko ih je bilo nemogućih, degutantnih, uvredljivih...
- Najbitnije mi je da me se porodica i deca ne stide - ističe Ceca. - Moji najbolji prijatelji su roditelji Mira i Slobodan i sestra Lidija. - Veoma smo vezani. Ja retko idem u Žitorađu jer nemam vremena. Dok se skupim sa obezbeđenjem, decom, tamo-vamo... Mnogo je, brate, lakše da oni dođu u Beograd. Tu su svakog drugog vikenda. Moj sin Veljko obožava selo. On bi se sutra preselio u Žitorađu.
Na pitanje zna li šta je seljački život, odgovara:
- Naravno! Ja sam odrasla na selu, s tim što moji roditelji nisu imali ogromno imanje, pa da su morali da rade u polju i na njivi. Nikad nisam bila ljubitelj motike. Uvek sam maštala o hedonističkom životu. Tako me u roditeljskom domu nikad ne biste zatekli u kuhinji, ili da brišem prašinu. Ne, samo ispred ogledala! Mada, majka je bila stroga, tako da je i sestru i mene naučila svim kućnim poslovima. Završila sam srednju poljoprivrednu školu, koja je imala veliku prohodnost na fakultetima. Neki maliciozni mediji nazvali su je svinjarskom školom. U životu nisam čula za takvu školu, al` neka im bude!





TELOHRANITELjI


- BROJ telohranitelja se nikad javno ne iznosi, upravo iz razloga bezbednosti - odgovara Ceca na pitanje koliko telohranitelja ima. - Moji ljudi su neprimetni. Nikad niste čuli da je neki momak iz mog obezbeđenja napravio incident. Oni su tu za ne daj bože. Takođe, moram da vodim računa o deci. Velika je beda u našoj zemlji. Otkud znam kakvi bolesni umovi šetaju. Ono što se desilo Breni i Bobi, otmica deteta, pa, to je za preki sud. Nedavno su mi pretili. Verujem da je to uradila mentalno bolesna osoba. Moguće da je htela da se poigra sa mnom.
(Nastaviće se)