Samo da čujem vaš glas

Piše: Budimir POTOČAN
AKO bi neko oduzeo sve pronalaske koje je Nikola Tesla (1856-1943) podario čovečanstvu, današnji svet bi beznadežno stao, a zatim se ubrzo preselio pravo u 19. vek. Na sreću, tako nešto, ipak, nije mogućno. Ali, dobro je da se na ovaj, nešto slikovitiji način predstavi dug čovečanstva prema velikom naučniku. Pogotovo sada kad se i kod nas i u svetu priprema obeležavanje stopedesetogodišnjice njegovog rođenja.
Danas je, međutim, od Tesline naučne vičnosti teže zamisliti njegovu uzvišenu privatnu ličnost. Njega, veoma uglađenog džentlmena, u "princ Albert kaputu", sa polucilindrom, s belim čvrstim okovratnikom i belim rukavicama, s ozbiljnim svilenim kravatama i maramicama od čiste bele svile... Sresti ga na koncertu Antonjina Dvoržaka u Njujorku, na predstavljanju nove knjige njegovog prijatelja književnika Marka Tvena, u pozorišnoj loži, ili samo sa knjigom u ruci u laboratoriji u Južnoj petoj aveniji. Kakvo li bi tek iznenađenje predstavljao susret u najelitnijoj njujorškoj četvrti, u Leksington aveniji 327, u salonu vile u kojem je susretao najumnije, najbogatije, pa i najznačajnije ljude i žene svoga vremena...
Mladi Tesla u punom sjaju. Baš iz vremena kad su ga američki novinari birali na top-listama u mnogočemu. Ostalo je nezaboravno da su ga izabrali i za "najpoželjnijeg neženju na svetu".
Izazovan zbog svojih senzacionalnih naučnih dostignuća, o čemu je rado govorio za javnost, nedokučiv kada je u pitanju njegova privatnost i lični život. Tajnovit je ostao i za svoje biografe. Možda samo njegova zaostavština, sa sačuvanom prepiskom od nekoliko hiljada pisama, još neobjavljena i nepoznata, ipak daje nadu da bi se sa te strane mogao bolje osvetliti i privatan život velikog naučnika.

DRAGOCENO je bilo otkriće, od pre nekoliko godina, kada je prvi put objavljena Teslina prepiska s rodbinom. Na osnovu tih pisama predstavljen je onakav Tesla kakav se dotad ni naslutiti ne bi mogao prema postojećim biografijama. Istini za volju, objavljivanje tih nekoliko desetina pisama je tek mrvica.
Ipak, ako išta golica znatiželju povodom Teslinog privatnog života, onda je to eventualna prepiska koju je mogao imati sa nekom ženom. Upravo, delove takve prepiske prvi put objavljujemo u ovom feljtonu. Dama je iz njujorškog visokog društva. I njena pisma Nikoli Tesli uglavnom nose zaglavlje elitne Leksington avenije 327.
"Dragi gospodine Tesla,
Celog dana mislim na vas. Cele prošle večeri, kao što to često činim pri kraju svake nedelje. Početak naredne nedelje izgleda da vas dovodi sve bliže meni.
Dan je bio tako savršen. Sedela sam ovog poslepodneva na maloj padini gledajući preko zelene poljane u more u daljini i razmišljajući o vama. Želela sam da mogu da vam pozajmim svoje oči da biste imali moj vid. Da upijate svu lepotu dana. Harmoniju.
Jeste li još u Njujorku? Pisali smo vam. Slali i telegram, a vi ste tako tihi kao što je tih junski sneg (...)
Da li vas je pismo povredilo? Robert smatra da jeste. O zovite nas, ma zovite ponekad mene telefonom! Dozvolite da vam opet samo čujem glas. Ujutro u deset, između devet i deset, u bilo koje vreme uveče, mi smo tu.
Pošaljite nam poruku ili glas. Žudim da dobijem glasa od vas. Ako bih vas samo željom mogla premestiti, bili biste daleko od vrtloga, koji vas grčevito obuhvata i koji crpi svu vašu snagu.
Odano vaša Katarina Džonson»

KATARINA Džonson bila je supruga književnika, novinara i diplomate Roberta Andervuda Džonsona. Njihov dom u Leksington aveniji 327 važio je za jedno od kulturnih središta u Njujorku. Tu se mogao zateći i veoma popularni pisac Radjard Kipling, a docnije i nobelovac, kako i damama i gospodi tumači najnovija literarna zbivanja. Za klavirom je muzicirao i Ignjas Paderevski, najveća zvezda koncertnih podijuma u Americi. Bilo je uvek i mnoštvo dama da daju ton i šarm druženjima kod Džonsonovih. Zvezda tih večeri bio je i Nikola Tesla, a svakako i jedan od najomiljenijih gostiju.
Umesto onoga što danas predstavlja dogovaranje preko telefona, u ono vreme, pred kraj 19. veka, tu ulogu imale su glasonoše koje su raznosile pisma. Tako Džonsonova u pet po podne 29. novembra 1894. godine, u pismu po glasonoši podseća Nikolu Teslu:
"Večeraćemo tačno u sedam. Čitavog dana motrilo se na kuhinjski sat, pa zato neće biti nikakvog zakašnjenja. (...) Nemojte oklevati do sedam već dođite i ranije ako možete. Iskreno vaša Katarina Džonson"
U nedelju, 6. januara 1894. godine, ona se najpre prijateljski poverava Tesli i zatim ga opet pismom poziva u goste:
"Od utorka je ovde kod nas bolnica. Robert i Agnes - invalidi. Robert je bolje, ali se nije sasvim oporavio. Želi da večeras dođete i da nas ozarite. Učinite to bar jedared, i učinite nam veliku uslugu da dođete rano. (...) Želela bih s vremena na vreme da vas vidim kad nisam umorna posle dugog dana.
Zar ovo nije vaš Božić?"

(Nastaviće se)