Hladno srce džentlmena

U AMERICI, ali i u Evropi, Tesla je u poslednjoj deceniji 19. veka bio veoma česta tema, a svaki njegov novi pronalazak pobuđivao je novu i sve veću pažnju radoznale štampe. O njemu su pisali i tako kao da je rođen na Veneri, da je stigao na Zemlju ili svemirskim brodom ili na krilima beloga goluba...
Toliko je, prvenstveno američka štampa, puštala mašti na volju, ne mogavši, valjda, ničim racionalnijim, da objasni sve ono što je Nikola Tesla učinio na polju elektrotehnike za manje od decenije.

Privlačnost mladog Tesle ogledala se i u tome što je bio evropski obrazovan, što je govorio strane jezike, posećivao pozorište i operu, družio se s glumcima i književnicima, što je bio dobar poznavalac književnosti, voleo muziku, pa, najzad, i što je bio tako svestrano obavešten da s njim nikom nije moglo biti dosadno.

Prihvatajući visoki poziv Kraljevskog instituta Velike Britanije da u Londonu održi prvo predavanje na svojoj evropskoj turneji, ovenčan slavom i priznanjima, nije mogao da se ne seti kako je svojevremeno sasvim skromno stigao u njujoršku luku, bez prtljaga i bez novca, na brodu "Saturnija" kao putnik druge klase. Gledao je Kip slobode, isti onaj koji je narod Francuske poklonio Americi, razmišljajući možda kako ga ni Pariz, Grad svetlosti, nije razumeo ni prihvatio, a sada ga i tamo pozivaju da predstavi svoja velika otkrića.

Otisnuo se preko okeana u zimu 1892. godine. Verovatno ni sam nije slutio da će njegovo predavanje, održano 3. februara, u prisustvu najeminentnijih engleskih naučnika, naići na baš toliko oduševljen prijem.

Nikolom Teslom je, na turneji u Londonu, posebno bio oduševljen ser Džems Buer, koji ga je zamolio da naknadno održi još jedno predavanje u britanskoj prestonici. O tome je Tesla ostavio poseban osvrt u svojoj autobiografiji:

"On me je posadio na stolicu i usuo pola čaše neke divne mrke tečnosti koja je svetlucala u svim mogućim bojama i imala ukus nektara. Rekao je: `Sada sedite na Faradejevoj stolici i uživate u onom viskiju koji je on obično pio`. Ovo je bilo zadivljujuće iskustvo sa oba gledišta. Iduće večeri izveo sam svoje eksperimente u Institutu, a kada sam ih završio, lord Rejli se obratio prisutnima i njegove laskave reči dale su mi pravi podstrek u ovim nastojanjima. Pobegao sam iz Londona... da bih izbegao počasti koje su mi ukazivali..."

I britanska štampa je, razumljivo, s najvećim oduševljenjem pisala o Tesli. Zbog toga su ga još nestrpljivije očekivali u Parizu. Njegov biograf Džon O`Nil svedočio je, između ostalog:

"Došao je u Pariz kao heroj koji se vratio, i svet je ležao pred njegovim nogama."

Samo jedna osoba u Parizu toga doba mogla je, po svojoj popularnosti, da stane uz rame Nikoli Tesli. Bila je to jedna žena. "Žena skladna i savitljiva, žena puna elektriciteta i nestvarna, ponovo je osvojila Pariz..." Bila je to božanstvena Sara Bernar.
"Nebo je obdarilo gospođu Saru Bernar naročitim darovima; učinilo ju je neobičnom, iznenađujuće vitkom i gipkom, i po njenom mršavom licu rasprostrlo uznemirujuću ljupkost čergarke, Ciganke, Azijatkinje, nešto zbog čega pomišljamo na Salomu, na Salambo, na kraljicu od Sabe! A gospođa Sara Bernar ume divno da iskoristi taj izgled princeze iz bajke, nestvarnog i dalekog bića... A, vrh svega, ona ima glas kojim ume da se koristi sa najsrećnijom smelošću - glas koji je milovanje i kojim vas se dotiče kao prstima", pisao je oduševljeno o njoj Žil Lemetr.

Našavši se u Parizu, Tesla je sedeo u bašti nekog restorana sa jednim prijateljem. Iznenada je naišla ljupka, divno obučena mlada dama sa divno očešljanom crvenom kosom, u kojoj je Tesla odmah prepoznao Saru Bernar, slavnu francusku glumicu. Prošla je sasvim blizu njegovog stola. Kad se promakla korak-dva, vrlo značajno je ispustila malu čipkanu maramicu.

Tesla je u tren oka skočio. Dohvatio je maramicu i, držeći šešir u drugoj ruci, poklonio se duboko, rekavši:

- Gospođice, vaša maramica.

Ne pogledavši ni za jedan tren u njeno ljupko nasmejano lice, vratio se na mesto i nastavio razgovor o svojim ogledima, o svetskom sistemu bežičnog prenosa snage.

Gest slavne francuske glumice zaista je bio interesantan. Ona je, kao i ceo Pariz, znala ko je Nikola Tesla. Htela je, na sebi svojstven, ženstven i pomalo provokativan način, da skrene pažnju velikog naučnika. I uspela je. Ali samo donekle.

Kad je docnije doputovala u Ameriku da bi u Edisonovoj kompaniji prvi put snimila svoj glas, ljubomorni Teslin konkurent nije je svakako mogao oduševiti. Zato mu je samo kurtoazno kazala kako je podseća na Napoleona, ali bogzna da li je Edison to razumeo kao pohvalu ili kao pokudu, ili je možda uopšte nije ni razumeo.

(Nastaviće se)