I mrtvog bi oživela

Piše: Budimir Potočan
BAŠ je ona poslednja decenija devetnaestog veka predstavljala za Nikolu Teslu početak najveće naučne slave. Amerika, ali i čitav svet, gledali su u njemu nedokučivog "gospodara svetlosti". A on? Nosio se elegantno i gotovo ležerno i s počastima, i s multimilionerima, i s javnim predavanjima i sa novinarima; najteže mu je, ipak, bilo da se odbrani od nasrtljivaca koji su ga proglasili "najpoželjnijim neženjom na svetu". Tu senku, koja ga je pratila, niti je prihvatao, niti opovrgao, niti je umeo da je se oslobodi.
Ni onda, kao ni danas, to nije lako odgonetnuti. Ali, da bi se bar s jedne strane osvetlilo ono lice u senci "gospodara svetlosti", kako su američki novinari prozvali Teslu, mora se zaviriti, gle čuda, u srpsku kulturnu istoriju. U njoj, uz velikog naučnika, da se usmeri svetlo na pesnika Lazu Kostića i, svakako, na jednu uveliko zanimljivu damu plemenitog roda - Lenku Dunđerski.
Bila je godina 1895. Tesla u 39. godini, dama je imala 24, a Laza Kostić 54 godine. Izgledalo je tada da samo za pesnika godine nisu bile ni od kakvog značaja, jer je on u svemu tražio, pa i stvarao, romantiku. Naprasno je smislio i, kao grom iz vedra neba, poručio svom prijatelju: "Dragi Tesla, hoću da Vas oženim!"
NE bi ovaj predlog izgledao nimalo neobično da, nekako baš u to vreme, i američka žuta štampa, ali i novinari ozbiljnih tehničkih časopisa, poput "Elektrikal rivjua", "Amerikan elektrišna" ili "Elektrikal džornala" nisu pokrenuli čitavu poviku nameravajući, valjda slično kao Laza Kostić, da pomognu velikom naučniku ne bi li se lakše odlučio za izabranicu svoga srca.
Mnogi su se tada istinski zabrinuli. Zašto se nije mogla videti neka dobra i lepa žena kako stoji pored Tesle? Nije to bilo čudno, jer se i od velikih ljudi očekivalo da imaju potomstvo za dobrobit zemlje. A Tesla je u ono vreme već postao građanin Amerike.
Zabrinut je naročito bio njegov prijatelj pesnik. U prirodu toga prijateljskog susreta dvojice genijalno darovitih ljudi, Nikole Tesle i Laze Kostića, duboko je proniknuo Stanislav Vinaver kad je pisao: "Dva genija: pesnički i naučni, sreli su se, menjali misli, odmeravali se i obasjavali međusobno. Laza je sanjao o tome da nađe nešto u najvećem usponu i blistanju, nešto gorostasno i tragično, u isti mah. On je to našao u Tesli. Samo je Lazu bolelo to što Tesla nema poroda (da nastavi plemenitu lozu), i što nema u životu romantike (da mu taj život dobije neku konačnu celovitost). Tesla je toliko uticao na Lazu koji se u to doba bavio ozbiljnim naučnim studijama, i čeznuo da ostvari svoju dijalektičko-filozofsku sintezu, zasnovanu na ideji sveopšteg ukrštanja..."
No pesnik Laza Kostić je, za razliku od bučnih i neodmerenih američkih galamdžija, verovao da bolje poznaje i naše naravi i dušu svoga prijatelja.
ZATO on u pismu od 12. juna 1895. godine nudi svom prijatelju Tesli i devojku koju mu je namenio:
"Dragi prijatelju, danas je, otprilike, treća obljetnica kako smo se ono sastali u Pešti i onako lijepo proveli ono nekoliko dana. Naumio sam da proslavim taj dan. Šta mislite kako? Ne biste nikad pogodili, da Vam ne kažem:
Hoću da Vas oženim!
... Znam šta ćete reći, znam šta ćete pomisliti, sve znam, pa ipak! Devojka koju sam Vam namenio podobna je da savlada svaku ženomrzicu. Ja mislim da bi i mrtvog oživela, ne samo mrtvog Don Žuana, nego i mrtvog sveca. Zbilja:
Onomad sam je gledao u manastiru kako celiva neke mošti, suhu ruku nekog sveca, pa, u zanosu od onog tamjana i od one ljepote, čisto sam se začudio, kako da se ona mrtva ruka ne digne da je zagrli.
- Koji je to svetitelj? - zapitao sam kaluđera do sebe.
- To nije svetitelj.
- Nego?
- To je svetiteljka, prepodobna majka Angelina.
- A? Sad razumem.
Kaluđer me pogleda kao da razume, a znam dobro da ni ne sluti moje misli.
Do sad je odbila čitavu vojsku prosaca. Roditelji se zabrinuli: ima 24 godine - al' ne biste joj dali više od 20. Otac je moj najbolji prijatelj, te sam dakako prijatelj i njoj. Dugo sam se trudio da doznam za uzrok te nemilosti, te jedva jedvice doznam: njen je ideal Nikola Tesla.
Ja sam joj priznao da je to i moja davnašnja misao, ali mi je navijek bilo na umu, kako ste vi do sad svu svoju ljubav posvetili velikoj ideji, pa nemate vremena misliti ni na žene, a kamoli na ženidbu. Ona se, ipak, uzda da bi Vas obrnula...
Toliko o devojci. A sad - (...) o imovini, o ženinstvu ili o prćiji njenoj. Ona može doneti otprilike jedan milion franaka. Ali joj otac tako stoji da bi mogao otvoriti zetu veresiju i do jednog miliona dolara, ako zatreba.
Promislite se dobro, sve mislite, pa mi javite, šta ste smislili. Ako pristajete, poslaću Vam odmah sliku moje namjenjenice i doznaćete njeno ime. Bilo kako bilo, svakojako vjerujte da ostajem navjek Vaš prijatelj Laza Kostić."
(Nastaviće se)