Poruka ljubavnog dara

Piše Budimir POTOČAN
POSLEDICE katastrofalnog požara, u kojem je Nikoli Tesli do temelja izgorela laboratorija, mada su ga omele u radu na velikim pronalascima, ipak ga nisu zaustavile. Čim se pribrao od šoka, on je, uz nesebičnu materijalnu pomoć prijatelja, još grozničavije pristupio radu da bi nadoknadio izgubljeno i uradio ono što je naumio.
O nesreći koja je zadesila velikog pronalazača za kratko vreme doznao je bukvalno čitav svet, a glas o tome dopro je i do njegove rodne Like. Potvrda toga je pismo njegove zabrinute sestre Marice, koja ga hrabri i opominje da se čuva i sačuva zdravlje, a da će sve ostalo on već nadoknaditi.
Pravu sliku o tim toliko sudbonosnim danima za Teslu i njegov rad dala je gospođa Džonson u svome pismu od 9. avgusta 1896. godine. I ona je posebno zabrinuta za njegovo zdravlje. Moli ga da ne izgara na poslu. Predlaže mu da nađe način za predah, za osveženje, za odmor.
"(...) Napustite grad, dignite ruke od posla bar nakratko. Silno sam uplašena da se prenaprežete do pucanja. Otidite. Otidite bilo kuda gde možete naći osveženje. Ne ostajte ni blizu Njujorka, što bi značilo ni blizu laboratorije svakog dana. Udaljite se sasvim od svoje svakodnevice. To nije izgnanstvo. Eliminišući svakodnevicu i odvojivši se od pojedinosti i od mašina, vi biste, nasuprot tome, osnažili svoju živu misao. Potrebna vam je nova perspektiva i tada ćete ustanoviti i novi sistem vrednosti. Možda bi izvesni problemi, kojima je potrebna širina, umesto gradske teskobe, u osamljenosti prirode otvorili svoja srca za vas.
Baš grešite, dragi moj prijatelju! Gotovo fatalno grešite. Smatrate da vam nije potrebna promena ni odmor. Toliko ste izmoždeni da ne znate ni šta vam je potrebno. Kad bi vas neko samo pokupio i jednostavno vas odneo.
Jedva da i sama znam šta očekujem od toga što vam pišem. Moje će reči ostati sasvim bez odjeka ako ih zaboravite odmah pošto ih pročitate. Ali moram da govorim. (...) Iskreno vaša Katarina Džonson."
DOSLEDAN sebi, Tesla je s još većim žarom nastavio rad. Nema ni naznake da je poslušao savet o predahu i o odmoru. Ali toliko iskrena zabrinutost i toliko odlučno navaljivanje moglo je poticati samo od žene koja je prema njemu gajila i veliku simpatiju i iskrenu ljubav.
Prošli su još mnogi meseci Teslinog mukotrpnog rada. Tek pred kraj 1897. godine može se doznati, opet iz pisama gospođe Džonson, da je nadoknadio propušteno i uspešno nastavio dalji rad.
Posredstvom dva pisma od decembra te godine, uoči Božića, gospođa Katarina Džonson poziva ga da u njenoj porodici proslavi praznik. Ali u prvom pismu od 6. decembra zanimljivo je još nešto:
"Dragi gospodine Tesla,
Ako Baldini poželi da mu pozirate, molim Vas da to učinite, i da portret date meni, kako bi bio u mojim odajama."
Ova njena želja je dirljiva u svojoj iskrenosti. Ako Tesle nema pored nje kad god poželi, neka bar njegova slika bude stalno pred njenim očima. Nije poznato ko je slikar Baldini, ni da li mu je Tesla pozirao, kao što ne možemo znati ni da li je ova gospođina želja bila ispunjena.
U drugom delu pisma ona ga poziva na božićnu večeru, ali i sluti po Teslinom raspoloženju da njegovi poslovi dobro napreduju.
"Dolazite li na božićnu večeru sa nama? Mora da ste prezasićeni milionerima, i večerama u "Astoriji", pa jednostavna večera sa jednostavnim svetom može biti za vas prijatna promena. Zato dođite! Želim da budem začarana dugo, dugo pre Božića. Ako je tako štogod moguće. Dođite uskoro! Pokušajte!
Bili ste onoliko srećni u dva navrata, kad sam vas videla, tako da sam sigurna da je nešto božanstveno postignuto u laboratoriji.
O Božiću ste za nas rezervisani kod nas. (...) "
NA BADNjE veče uoči katoličkog Božića, u petak 23. decembra 1897, gopođa Džonson je poslala poklon Nikoli Tesli i, uz dar, i propratno pismo:
"Nadam se da će vam se dopasti ono što Vam šaljem, jer je meni toliko drago - kupljeno je za Vas još pre dve godine. To je ono što vidim kada mesečina obasja moj prozor; ono je mesec, ono je noć, ono je život; misteriozno, čisto, poetično; i to je ono što često vidim u snovima - uspavani Endimion.
Ako vam se ne dopadne, možete ga i vratiti, ali ga, ipak, zadržite izvesno vreme da mi malčice učinite po volji."
O kakvom je poklonu reč, to ne možemo znati. Gospođa darodavac nije želela ni da pomene. Ostavila je i to kao tajnu za dvoje koja je uvek pomalo misteriozno lebdela između njih.
Međutim, uspavani Endimion je jedan od najlepših grčkih mitova. O čemu govori? Selena, sa kojom je Endimion imao pedeset kćeri, više je volela da ga samo nežno ljubi nego da trpi njegovu odveć plodnu strastvenost. To je mogla onda kada je Endimion zapao u san bez snova. Zbog toga nije nikad ostario. Večno je zadržao cvetnu mladost na svojim obrazima.
Šta je trebalo da razume Nikola Tesla uz podsećanje na grčki mit o uspavanom Endimionu? Još jedna neodgonetnutna tajna ove prepiske.
(Nastaviće se)