Njujork peva srpski

Piše: Budimir POTOČAN
PRAZNICI, rođendani, zabave ili susreti sa zanimljivim ljudima u Leksington aveniji 327, u salonu Džonsonovih, uvek su bili dobrodošao povod da se na takve skupove pozove i Nikola Tesla. Domaćica toga doma Katarina Džonson, sve je to organizovala i tim skupovima davala osobeni pečat.
Tako, ona, u pismu od utorka 6. januara 1898. godine obaveštava Teslu o predstojećoj proslavi. Verovatno unapred znajući za njegovu zauzetost, sasvim je izričita, pozivajući ga da neizostavno dođe.
"Silno želim da vas vidim i zaista ću biti razočarana ako makar i ne pokušate da me shvatite ozbiljno.
Naredne srede uveče, dvanaestog, Robert priređuje svoju rođendansku zabavu. Organizovao je da se pevaju i neke od vaših srpskih pesama."
Dakle u salonu vile u Leksington aveniji 327, u elitnoj četvrti u Njujorku, na rođendanskoj zabavi američkog pesnika Roberta Andervuda Džonsona, pevane su "neke od srpskih pesama". U čast Nikole Tesle! Tome se prvenstveno mora zahvaliti Džonsonovoj zbog toga što to pominje u svom pismu.
Dalje ona piše o nečem još zanimljivijem što svakako zaslužuje posebno objašnjenje.
"Morate sačuvati ovo veče za nas. Potom, odlazim u posetu u Vašington. Dakle, hoće li iko doći da vidi gospođu Filipov?"
Ko je sad gospođa Filipov?
Suprug Katarine Džonson, Robert, uzeo je za svoj umetnički pseudonim srpsko ime Luka Filipov. Pišući Tesli on se tako i potpisivao - Luka Filipov. I njegova supruga Katarina, prihvatila je to drugo ime svoga muža, pa je i ona, u obraćanju Tesli, pominjala sebe kao "gospođu Filipov".
Svakako je to svojevrstan znak rafiniranosti, pažnje, ali i prisnosti koju je ova njujorška dama time još i naglašavala.
LUKA Filipov, čije je ime preuzeo američki pesnik, bio je veliki junak i vođa ustanka u Hercegovini 1875. godine Luka Vukalović, čiji se otac zvao Filip, inspirisao je pesnika Zmaj Jovu Jovanovića da mu posveti jednu rodoljubivu poemu. S tom pesmom je Nikola Tesla upoznao i svog prijatelja Roberta Džonsona. Oduševio se i pesmom i junačkim podvigom. Od tada je pesnik Džonson postao valjda jedini Amerikanac koji se ponosio svojim drugim, srpskim imenom.
Dalje u svom pismu Džonsonova otkriva još nešto izuzetno važno. Pominje izvesnu ruku koja je prestravljuje i koju ne može da podnese.
"Kada sutra naveče dođete, pričaćemo o ruci koja je preda mnom. Toj ruci je suđeno da bude uklonjena jer nikako ne mogu da je podnesem. Previše je neobična, previše snažna - i čim slučajno uđem u sobu, namah me prestravi. Eto, to joj je jedino svojstvo. Ali, ona nije odgovarajuća jer ne daje verodostojnu ideju o vašoj ruci, koja je velika i slobodna, kao i vi što ste. Ova ruka izgleda mršava, kratka; znam da to izazivaju senke. Morate pokušati ponovo i učiniti da vaša ruka bude baš onako velika i otvorena, kao što i jest."
Ovde je, verovatno, reč o snimku ruke uz pomoć takozvanih iks-zraka, ili, što bi se danas kazalo, rendgenski snimak, koji je Tesla načinio i poklonio ga Katarini Džonson.
Te snimke pravio je Tesla znatno pre Rentgena. Pa čak i posle, pošto je ovaj Nemac patentirao svoj pronalazak, molio je u pismu Teslu da mu otkrije svoj način dobijanja savršenijih snimaka.
Što se Džonsonove tiče, ona istančano analizira snimak ruke, ali i stvarnu ruku Nikole Tesle, koju veoma dobro poznaje.
NA dan rođendanske zabave svoga muža ne propušta da ponovo podseti Teslu i da ga još jednom pozove.
"Podrazumeva se da ćete večeras doći na rođendansko slavlje pošto je Robertovo. Da je bilo čije drugo - na primer gospođe Filipov - ne bismo vam se ni nadali, jer ono ni ne zaslužuje neku pažnju; ali dočim je to rođendan vašeg prijatelja, i videvši da će se pevati neke od vaših srpskih pesama, zbog vas, možda, kažem možda ćete nas udostojiti i pojavljivanjem doprineti zadovoljstvu vašeg prijatelja..."
Jedna veoma šarmantna njujorška dama dovela je u pitanje da će se 17. februara u pola osam Nikola Tesla pojaviti u Leksington aveniji. Pošto je ta sumnja dovodila u pitanje i čast domaćice, Džonsonova u pismu pomalo prkosno kaže i sledeće:
"Ona ne veruje da ste moj prijatelj. Ne veruje čak ni da vas poznajem. Želim da je uverim kako ste na mom spisku i da ćete sedeti pored nje. Dođite da biste ozarenošću svog srećnog lika obasjali sve, a osobito nas Džonsonove."
Ni takvog Nikolu Teslu nije lako zamisliti. A ova pisma jasno ukazuju da mu je, u predasima od teškog rada, opuštena i bezbrižna atmosfera salona u Leksington aveniji morala prijati. Izgleda da je tu, u neizbežnom društvu dama, imao susrete i kontakte o kojima se do danas gotovo ništa nije ni znalo. I budući da se odazivao i dolazio na ovakve skupove, razložno je pretpostaviti da su mu i ti susreti, i razgovori i kontakti prijali više nego što bi se i moglo naslutiti.
(Nastaviće se)