Lišena svih prava

Piše: Ljubomir TEŠIĆ
IZ mnogobrojnih svedočenja i dokumenata, masovna streljanja i "pogubljenja na licu mesta" počela su u Beogradu već 19. oktobra 1944. godine. Osumnjičene građane, bez suđenja i suda, masovno je "gutao mrak". Streljanja su vršena noću, u potaji. Među njima bilo je i onih koji su nevino stradali.
Beogradska javnost tog vremena bila je više nego iznenađena i začuđena kada je, na primer, među imenima pogubljenih, pod rednim brojem 25, pročitala i ime - dr Petar Zec i kvalifikaciju "greha" uz ime: "... bivši senator i saradnik Nedićev..."
Ko je, zapravo, bio Petar Zec?
O tome svedoči Beograđanka Mirjana Kuzmanović:
"Do Drugog svetskog rata dr Petar Zec živeo je u Gospiću. Bio je senator i zamenik bana Ivana Perovića u kraljevskom namesničkom veću koje je upravljalo Jugoslavijom posle pogibije kralja Aleksandra Karađorđevića.
Dr Petar Zec je u Gospiću bio izuzetno cenjena ličnost i kao stručnjak i kao human čovek koji je želeo svima da pomogne u nevolji. Bio je direktor opšte bolnice "Marton". Kao Srbinu, ustaše su zapretile klanjem, pa je njihov nož izbegao u poslednjem trenutku. Uspeo je da pobegne u Srbiju i dođe u Beograd. U srpskoj prestonici prihvatio se odgovorne i humane dužnosti: radio je kao sekretar srpskog Crvenog krsta Srbije i Beograda. Dobro su bile poznate humane aktivnosti ovog lekara: spasao je hiljade srpske dece, izbegle iz NDH od ustaškog noža i još više Srba iz tih krajeva koji su spas potražili u Srbiji; nevoljnicima je pružao razne vrste pomoći i poslao u logore hiljade paketa kao humanitarnu pomoć... Eto, to je bio "greh" doktora Petra Zeca koji je pobegao od jedne giljotine da bi mu život prekratila ona druga - partizanski preki vojni sud - sa kvalifikacijom: "Kolaboracija sa Nemcima" i "rad u srpskom Crvenom krstu" u vreme kada je u Srbiji na vlasti bio Milan Nedić..."
ČINI se da sud nije vodio bilo kakve zapisnike o procesu suđenja. Zato takvih spisa i nema u arhivskoj građi Državne komisije koja se čuva u Arhivi Jugoslavije. Nikada se neće doznati čime su se, kako i kojim argumentima branili uhapšeni i na smrt osuđeni, jer takvu vrstu odbrane sud nije ni uzimao u razmatranje.
Na optuženičku klupu pred Sud za suđenje zločinima i prestupima protiv srpske nacionalne časti izvedena je i Živana - Žanka Stokić, tadašnja glumica Narodnog pozorišta u Beogradu. Dvorana Izvršnog Narodnooslobodilačkog odbora za grad Beograd bila je prepuna naroda koji je došao da prisustvuje ovoj javnoj raspravi i izricanju presude. U to vreme, jedan anonimni sudski reporter je napisao:
"Pošto je predsednik veća, Miodrag Stajić, uzeo potrebne podatke od optužene, pretres je počeo čitanjem optužnice. Narodni tužilac, kapetan Miloš Jovanović optužuje Živanu - Žanku Stokić zbog toga što je za vreme okupacije, kao članica beogradskog Narodnog pozorišta, sudelovala u pozorištima `Veseljaci` i `Centrala za humor`, koja su bila pod blagonaklonošću nemačkog okupatora, a specijalno zato što je učestvovala u programima radio-stanice koja je neposredno bila u rukama Nemaca, i to u okviru dnevne emisije `Šareno popodne`, čime je kulturno i umetnički sarađivala sa okupatorom i domaćim izdajnicima, stavljajući u službu svoje glumačke sposobnosti i svoj veliki renome..."
OPTUŽENA Živana - Žanka Stokić bila je prvakinja Narodnog pozorišta za sve vreme rata, gde je kao i ostali članovi Narodnog pozorišta, primala redovno svoje mesečne prinadležnosti. U takvoj situaciji ona je mogla mirne savesti da sačeka kraj okupacije. Njena situacija bila je utoliko lakša što su okupacione vlasti i njeni domaći pomagači odmah s repertoara skinuli sve nacionalne komade u kojima je ona imala glavne uloge.
U novostvorena pozorišta, vođe Nemačke - navodi reporter - htele su da svojom propagandom duhovno porobe i moralno razoružaju naš narod. A da bi se naš narod potpuno pokorio i okanuo bune i privikao na okupatorsku parolu "rad, red i mir" i tako dobio iluziju slobode, potrebno je bilo da se za taj posao angažuju ljudi od vrednosti, od nekog autoriteta, a ne samo po zlu poznati Ljotićevi agenti.
Sud je, u ime srpskog naroda, izrekao i saopštio presudu kojom je Žanka Stokić proglašena krivom i kažnjena po članu 4. Odluke Predsedništva ASNOS-a sa osam godina gubitka srpske nacionalne časti.
Sve je, dakle, činjeno u ime naroda, za njegovu sreću i dobro; i nikada se više nije upotrebljavao pridev narodni nego tih prvih posleratnih godina: narodni tužilac, narodni sudija, narodna pravda, narodna OZNA, narodno dobro, narodni neprijatelj...
(Nastaviće se)