Grešnici bez greha

Piše: Ljubomir TEŠIĆ
LOV na saradnike okupatora, takozvano veliko čišćenje trajalo je godinama, pošto je Beograd oslobođen.

Represivni Nedićev aparat, čuvari reda, poretka i mira u Beogradu, prema nekim saznanjima, činilo je oko tri hiljade žandarma, pisara, daktilografa, činovnika i agenata. Oni su se pred oslobodiocima razbežali - neki su krenuli u bekstvo na zapad sa Nemcima. Međutim, najveći broj je ostao u Beogradu i povukao se u njegovo podzemlje, skrivajući se po "mišjim rupama". Pripadnici Ozne su se dali u poteru za njima, ali bez nekog posebnog uspeha.

Onda se pribeglo ovakvoj varci. Zvanično su preko radija i štampe pozvani svi čuvari javnog reda i mira koji su kao "profesionalci" radili za vreme Milana Nedića, da u novom poretku nastave iste profesionalne poslove - čuvanje javnog reda i mira. Poziv je upućen svima da se jave u svoje policijske kvartove (bilo ih je u to vreme dvanaest). Odziv je bio neočekivano veliki: odmah je na svoja bivša radna mesta došlo 2.000 žandarma, pisara, daktilografa, činovnika, spremačica - svi oni koji su radili u Nedićevom aparatu. Čak su mnogi u svoje policijske kvartove došli u žandarmskoj uniformi i sa oružjem, ne sluteći da im Ozna sprema klopku.

Svi su sabrani, bez odabira i selekcije, u veliku kasarnu Garde na Dedinju, poskidani (ostali samo u donjem vešu), povezani i postreljani.

O OVIM masovnim pogubljenjima akademik Dejan Medaković kaže:

"Streljano je, sećam se, tačno 1.995 osoba. Petoro je uspelo da pobegne, a dvojica begunaca su dolazila kod mene u Muzej kneza Pavla, gde sam od 1. marta 1942. godine radio kao kustos, da mi pričaju o streljanjima. Kasnije mi je pričala Mitra Mitrović kako je prof. dr Dušan Nedeljković sastavljao spiskove ljudi, Beograđana, raznih profesija i zanimanja, za streljanja po kratkom postupku; jer su, navodno, bili u kolaboraciji sa okupatorom. Na toj listi bili su profesori doktori Nikola Radojičić, Radoslav Grujić, Nikola Popović, Branko Popović, Dušan J. Popović i mnogi drugi. Ja se trenutno sećam ovih imena. Sve ugledne ličnosti i profesori Univerziteta. Mitra Mitrović im je, takođe, rekla da je tada pogledala spisak i tvrdila da je neka od ovih imena precrtala i tražila da se ne streljaju."

Akademik Medaković dalje kaže:

"Profesor Nedeljković je bio nosilac spomenice i bio je prorektor Univerziteta posle rata. Imao je funkciju predsednika Državne komisije za utvrđivanje ratnh zločina okupatora i njihovih domaćih slugu. Ja sam u svojim knjigama memoara 'Efemeris' opisao tu atmosferu i to vreme. Neke od ličnosti koje su streljane lično sam poznavao. Ostalo je nejasno zašto je prof. dr Dušan J. Popović, odličan profesor i naučnik, bavio se nacionalnom istorijom, posebno Srbima u Vojvodini i njihovom prošlošću, proglašen za ratnog zločinca. Sećam se da je za vreme okupacije održao na Kolarcu ili na nekom drugom mestu predavanje o Velikoj srpskoj seobi i zato je bio gonjen i šikaniran od komunističkog režima i Državne komisije i posebno njenog predsednika prof. dr Dušana Nedeljkovića. Prof. dr Nikola Radojičić je na Kolarcu držao predavanja o Dušanovom zakoniku. Sve je to uzeto za zlo - saradnja sa okupatorom - što nema nikakve veze..."

Prema svedočenju akademika Medakovića, za vreme okupacije Univerzitet nije radio. Radile su samo muzičke škole. Profesori su ponekad dolazili na Univerzitet, pa su posle raspoređivani na pojedine dužnosti - tek da dobiju koji dinar i da prežive.

NA inicijativu i uz zalaganje i organizaciju Vladimira Velmara Jankovića, zamenika ministra prosvete Velibora Jonića, 1942. godine pisan je pri Ministarstvu i Univerzitetu Plan srpskog preporoda. Zbog ovog plana veliki broj autora tekstova proglašen je za kolaboracioniste i ratne zločince.

- Čitao sam tekstove tih planova o srpskom preporodu. Ama baš nikakve veze to nema sa fašizacijom srpskog naroda - priča akademik Medaković. - Bila je formirana komisija od deset ljudi, od znanja i ugleda, da piše ove planove. Komisiju je vodio prof. dr Nikola Popović, rektor Univerziteta, vrlo ugledna ličnost, u nauci od velikog znanja i autoriteta. Zna se da je idejni tvorac ovog spisa bio Vladimir Velmar Janković. U komisiji je bio i prof. dr Nikola Grujić, pa prof. dr Branko Popović, zatim veliki naučnik i znalac srpske etnografske prošlosti Veselin Čajkanović. Njihov zadatak je bio da naprave jedan drugi program Beogradskog univerziteta. Program nacionalnog usmerenja. Oni su radili, ali program u celini nije bio dovršen, pa ni zvanično odobren i primljen. Ali su njegovi tvorci proglašeni za ratne zločince koji su, navodno, radili na "fašizaciji srpskog naroda", što nema blage veze...

- Na Univerzitetu se pričalo da je kolegu, takođe filozofa, ali druge filozofske škole - "kantovca" - vrlo učenog i od velikog autoriteta u naučnim krugovima - rektora Univerziteta za vreme vlasti Milana Nedića - prof. dr Nikolu Popovića, prof. dr Dušan Nedeljković koji je u svemu bio arbitar, osudio na smrt samo da bi se dočepao njegove izuzetno bogate lične biblioteke. Imao je, kazivalo se, biblioteku na mnogim jezicima, kakvu niko u Beogradu, a možda ni na Balkanu, nije imao. Nikola Popović je izbegao smrt. Ne znam ko ga je spasao.
(Nastaviće se)