U smrt zbog brade

Piše: Ljubomir TEŠIĆ
OVO je potresno svedočenje o stradanju braće Milorada i Zorana Markovića, nevinih Beograđana, koji su u opštem haosu, oktobra, 1944. godine, izgubili živote.

Događaj je autentično opisao penzioner Dimitrije Stanojević:

"Milorad - Mića Marković, darovit mlad slikar, bio je prijatelj naše kuće. Mene je kao dečaka podučavao slikarstvu. Najviše je Mića slikao ljudske figure, ali i pejzaže. Delo 'Berba grožđa' je poklonio mojoj porodici 1937. godine. Čuvamo ga kao dragu uspomenu...

A Milorad Marković je stradao tragično, na pravdi boga. Došlo oslobođenje Beograda i svi smo se radovali. Svet izašao na ulice u opštem zanosu i veselju. Nezapamćena euforija. Klicalo se i veselilo. I Mića se, razumljivo, našao u ovoj gužvi. Grlio se i iskreno ljubio sa oslobodiocima. Bio je lep mladić. Kao većina umetnika, nosio je dugu, razbarušenu kosu i malu bradu. U jednom trenutku grupa partizana ga je zgrabila za kosu i bradu i počela da gura i tuče. Vikali su: - Ti si četnik, ti si četnik! Samo četnici nose kosurinu i bradu! Mića se branio da nije četnik nego da je umetnik, slikar. Ali, nisu mu poverovali. I građani koji su Miću poznavali, svedočili su da Mića nije četnik nego umetnik, slikar, ali partizani to nisu uvažavali. Izveli su Miću iz gomile, naslonili uza zid i u njega sasuli rafal metaka. Njegovi poslednji krici su bili: - Ljudi, braćo, ja nisam četnik. Ja sam samo umetnik, slikar..."

Ali, partizani, zaslepljeni mržnjom i besom, odavno su formirali predrasudu da su svi, koji nose dugu kosu i bradu - četnici, njihovi neprijatelji sa kojima se treba obračunati po kratkom postupku - streljati ih na licu mesta.

Sve se zbilo u blizini kafane "Žagubica", u kvartu ulice Dalmatinske i 27. marta. Obliven krvlju, Mića je pao pored zida. U ropcu je još jednom rekao: - Ja nisam četnik, ja sam slikar, umetnik...

SLIČNA sudbina zadesila je i njegovog starijeg brata Zorana Markovića, svedoči dalje Stanojević.
Bio je inženjer i bavio se gradnjom kanala i melioracijom zemljišta koje je plavila voda. Za vreme rata je sa grupom omladinaca iz Beograda otišao u Kraljevo. Ibar i Zapadna Morava često su se izlivale i Kraljevčanima i okolnim naseljima, zadavale mnogo muka.

Kroz akciju "Zaštita omladine" iz Beograda krene za Kraljevo jedna grupa mladih. Ta akcija se zvala još i "Nacionalna služba". Parola je bila: "Neka mladi ljudi rade, neka se sklone od Nemaca, da uzalud ne ginu ili da ih Nemci ne odvode na prisilni rad u Nemačku..."

"... Ja ne ulazim u političke kvalifikacije ovog poduhvata. Samo se sećam kao dečak da su omladinci bili svrstani u radne jedinice", seća se Stanojević. "Radnu jedinicu iz Beograda za Kraljevo odveo je inženjer Zoran Marković. I on je, kao i njegov brat bio miljenik naše kuće. Odlazeći iz Beograda, poverio se mome ocu i mojoj majci. Rekao im je šta rade kod Kraljeva i kako krije i čuva omladinu da ne strada od Nemaca u vreme kada je streljano sto Srba za jednog ubijenog njihovog vojnika.

Ova omladinska radna brigada toliko je uradila kod Kraljeva na regulaciji vodotokova, da su jedan kanal, iz poštovanja, nazvali Zoranov kanal.

Međutim, čim su partizani oslobodili Kraljevo 1944. godine, odmah su, u prvim akcijama, uhapsili inženjera Zorana Markovića, i bez suđenja i presude, streljali ga, uz kvalifikaciju: ratni zločinac, izdajnik i narodni neprijatelj. Uzalud su građani Kraljeva išli i svedočili da Zoran Marković nije izdajnik i neprijatelj naroda; da nije bio ni u kakvim vojnim formacijama. Da je pravio sa omladinom kanale i drenirao neukrotivi Ibar i Zapadnu Moravu, ali su oni koji su streljali po kratkom postupku i bez suđenja, bili - neumoljivi.

... Nikada roditelji nisu saznali za grob svoga sina Zorana. Možda su ga egzekutori bacili u Moravu, koja te jeseni, iako veoma nadošla, prvi put nije poplavila mnoge delove Kraljeva, kako se to ranijih godina često dešavalo."

DIMITRIJE Stanojević se seća i slučaja majora kraljevske vojske Hudine, koji je bio i rod Stanojevića po očevoj liniji. Major, pravnik po obrazovanju, ali profesionalni vojnik po životnom opredeljenju. Kada je general Milan Nedić formirao svoju vlast po nalogu nemačkog okupatora, onda je pozvao i majora Hudinu na saradnju. Pozivu se odazvao i radio kao sudija u vojnom sudu, u žandarmeriji. Sudio je žandarmeriji za disciplinske i druge prekršaje. Dakle, rešavao je krivična dela u žandarmeriji koja su bila vezana za službu čuvara reda i mira.

- Uveren da ono što je on radio u okupiranom Beogradu ne može da bude podvrgnuto nikakvoj zakonskoj sankciji novog, komunističkog režima, major Hudina nije hteo da beži sa Nemcima. Ostao je mirno, čiste savesti, da čeka oslobodioce - svedoči Dimitrije. - Međutim, njegova nadanja i očekivanja bila su izneverena. Već 21. oktobra 1944. godine na Čuburi, u kuću majora Hudine, stigla su dva partizana i jedan partizanski komesar. On je, začuđen, pitao zašto ga hapse kada se, ni po kakvom delu, ne oseća krivim, a oni su mu lakonski odgovorili: - Zato što si izdajnik, saradnik okupatora i narodni neprijatelj.

I major Hudina je streljan. Bez suđenja. Bez dokazane krivice.
(Nastaviće se)