Samo dobar sused

Piše: Ljubomir TEŠIĆ
U "CRVENOM URAGANU" progonjene su, zatirane i uništavane mnoge ugledne porodice na prostoru ekskluzivnog naselja Dedinje. O tom surovom vremenu koje je doneo Titov komunizam, postoje, takođe, potresna svedočenja. Jedno od njih je i priča Beograđanke Nade Milenković.

"Nama su nove vlasti sve konfiskovale. Čak i imanje u Maloj Krsni. Uzeli su sve. Oteli su i tapije, izvode iz zemljišnih knjiga. Namera je bila jasna: da se unište svi tragovi o našem vlasništvu. Ono se nikako više nije vraćalo. Uništena dokumentacija. Kako da dokažeš da je to tvoje kada ne postoje papiri?

Moj muž, advokat Lazar Milenković, dok je bio živ, dugo je tražio 'pravdu', ali je pravda za bilo šta, posebno za 'narodne neprijatelje' bila nedostižna.

Najteže je prošao moj otac, inženjer Čedomir Jančić. Mom ocu su stavili na teret da je bio član upravnog odbora fabrike vagona iz Smederevske Palanke. Tada se ta fabrika zvala 'Jasenica'.

To je jedini očev greh. Radio je kao stručnjak i povremeno bi po pozivu odlazio...

... Moj deda, otac moje majke, imao je veliko imanje. Zaveštao ga je pred smrt Medicinskom fakultetu u Beogradu. Mojoj majci je njen otac dao veliki miraz. Tast je zetu zaveštao sto hiljada ondašnjih dinara u zlatu. Značajna suma. Otac nije želeo da to potroši rasipnički. Bacio se na posao.

Posle Prvog svetskog rata iz Vranja je stigao u Beograd. Poticao je iz siromašne porodice, ali je lično bio snalažljiv i vredan. U roku je završio Mašinski fakultet. Onda se 1922. oženio mojom majkom Olgom Velimirović. Njeni potiču iz Lozovika, od Smedereva. I otac i svi njegovi preci bavili su se medicinom (i pradeda, i deda, i otac). Obično su studirali u Nemačkoj i Švajcarskoj. I svi su redom u Smederevu bili - prilično imućni..."

Nada Milenković seća se gotovo svakog detalja:

"Dakle, moj deda, otac moje majke, dr Nikola Velimirović, za udaju je ćerki dao miraz u pomenutoj cifri. Moj otac, inž. Čedomir nije hteo da uzalud proćerda ovaj kapital, pa je kupovao razne akcije i ulagao u nekretnine. Njegova supruga, naša majka, Olga, rodila je nas tri sestre: Veru (udata Rakić i najstarija), pa mene i najmlađu Ljiljanu (udata Bačak).

MNOGOBROJNA porodica. To je moga oca i podstaklo da gradi vilu na Dedinju. I tada je ovaj kraj bio vrlo ekskluzivan. Gradnja vile počela je 1936. a završena je za godinu dana. Porodica se uselila 1937. godine. Vila je, uz prateće objekte, imala četiri velike stambene jedinice, koje su bile opremljene ručnim, izrezbarenim nameštajem. U toj vili smo stanovali sve do oktobra 1944. godine.

Odmah, po okupaciji, u Krupanjsku 16 došla su dva nemačka oficira. Tražili su da im se, kao podstanarima, isprazni jedan prostor. U njega se uselio okupatorski oficir, po činu pukovnik, a po zanimanju apotekar. Radio je u nekoj njihovoj ustanovi sa medikamentima. Bio je prema nama vrlo korektan. Pošto je studirala u Švajcarskoj, moja majka Olga je odlično govorila nemački i francuski. Ponekada je razgovarala sa apotekarom Nemcem. On joj je, sećam se, jednom rekao: 'Gospođo, i ja imam tri ćerke kao i vi. Veoma sam ih se uželeo. Jedva čekam da se rat završi pa da se vratim u Nemačku svojoj porodici...' Naš podstanar se izgubio pred oslobođenje. Otišao je sa njihovom vojskom...


SEĆAM se i očevih skupljanja dobrovoljnih priloga. Pošto je Beograd bio pun izbeglica i drugog ojađenog naroda koji je tu tražio spas i preživljavanje do kraja rata - moj otac je sa grupom drugih ljudi išao po Senjaku i drugim kvartovima i sakupljao priloge u novcu, odeći, obući i hrani, i to je predavao srpskom Crvenom krstu da se deli nevoljnicima.

U oktobru 1944. godine oslobodioci - partizani i crvenoarmejci približavali su se Beogradu koji je sav vrio od naroda, domaćeg i pridošlog, od Nemaca, četnika i "ljotićevaca". Nastala je panika. Neki ugledni građani, javne ličnosti u političkom, prosvetnom, privrednom i kulturnom životu koji su se eksponirali za vreme okupacije, masovno su bežali glavom bez obzira. U Beogradu je stalno strujala priča o velikoj partizanskoj odmazdi za kolaboraciju.

Sećam se da su u našu kuću dolazili očevi prijatelji i nagovarali ga da beži zajedno sa porodicom ili sam. Govorili su da oslobodioci nemaju milosti. Ali se moj otac takvim nagovorima odupirao. Govorio je: 'Zašto da bežim kada nisam ništa nikom skrivio. Nikakav zločin ili bilo kakvo zlo za vreme okupacije nisam učinio...'

... I, na veliku žalost, nije pobegao! Ostao je, čiste savesti i otvorenog srca, pridružujući se opštoj narodnoj euforiji, da dočeka oslobodioce.

(Nastaviće se)