Progon iz kvarta

Piše: Ljubomir TEŠIĆ
U KVARTOVE Dedinja partizani su stigli 19. oktobra 1944. godine. Istog dana, posle podne, tri vojna lica - dva obična vojnika i jedan oficir sa oznakama na rukama - došli su u našu kuću i potražili moga oca. Rekli su: "Druže, pođi sa nama na kratki razgovor. Odmah se vraćaš", svedoči dalje Nada Milenković.

I otac je, ćutke, pošao. Zbilja se vratio vrlo brzo - posle dva časa. Pričao je našoj majci, uz prisustvo nas, devojčica: - Razgovarali smo u 12 kvartu o običnim stvarima. Izgleda da će moći sa njima da se sarađuje. Nove vlasti nisu tako loše...

Međutim, nisu prošla ni tri dana kada su opet došla trojica (bilo je to 23. oktobra 1944) i naredili ocu da pođe s njima. Držali su nekakve spiskove u rukama i u Krupanjskoj i ostalim vilama na Dedinju pažljivo su na fasadama zagledali brojeve, odmeravali i procenjivali objekte. Tako se, bar, činilo.

Otac nije bio posebno uznemiren. Ili se uzbuđivao, a da to mi nismo primećivale. Bile smo, takoreći, deca, devojčurci...

Od tada se mome ocu, inženjeru Čedomiru Jančiću, gubi svaki trag. Sećam se da su ga odveli u 12. kvart gde je već bio na saslušanju. Ova policijska ispostava imala je i svoju apsanu, manji zatvor, ta zgradica u blizini Železničke bolnice, i danas stoji). Već sutradan je majka krenula u traganje za ocem. Zbilja je nekoliko dana noćivao u policijskoj ispostavi. Majka mu je tamo odnosila hranu. To je veoma blizu, u našem predgrađu. Posle toga i odavde je iščezao. Majka je pitala: "Gde je inženjer Jančić?" Niko ništa nije hteo da joj kaže. Svi su slegali ramenima. Majka je i dalje bila uporna: odlazila je u ispostavu sa hranom i donjim vešom, verujući da će videti oca, ali je uvek vraćala ono što mu je odnosila.

ONDA se naša majka Olga dala u potragu za svojim suprugom po Beogradu. U to vreme su beogradske apsane bile pune zatvorenika. Sve je bezbroj puta obišla, ali se vraćala neuručenog paketa i drugih stvari. Išla je i u centar OZNE (ugao Zmaj Jovine i Simine) i u "Glavnjaču", i u Đušinu i na bezbroj mesta gde je čula da ima raznih zatočenika, koji su od novih vlasti uhapšeni po različitim optužbama.

Ni majka, ni mi deca (ja sam baš bila završila veliku maturu) nismo gubile nadu da će se otac jednog dana pojaviti, ali smo tu nadu izgubile onog dana kada su se na vratima naše vile u Krupanjskoj opet pojavila dva oficira, u pratnji vojnika.

Pozvali su moju majku i, pretećim, strogim glasom, naredili joj:

- Gospođo, u toku dana morate da napustite sa porodicom ovu vilu. Od stvari možete da ponesete tek toliko koliko može da stane u jedan prevoz. Nema povratka. I više nikada ni vi, ni vaša deca, nemate pravo da dolazite na Dedinje i prolazite ovom ulicom. Ovde više nemate šta da tražite.

Briznula je u plač, a u plaču smo se pridružile i mi, sestre. Majka je rekla grcajući: - Ali, zašto? Pa, ovo je naša kuća...

- Više nema prepirke i ubeđivanja - rekao je jedan od oficira i dodao: - Znate li vi ko je vaš muž? On je izdajnik, saradnik okupatora i narodni neprijatelj!

Majka je tog dana, s naporom, jedva pronašla neki klimavi kamiončić privatnog prevoznika. Natovarili smo na njega svoje lične stvari, odeću, obuću, malo posteljine, ne sećam se da li je mogao stati i koji krevet, i otišli u Miloša Velikog 77, gde i danas stanujemo...

SA silom nije bilo nikakve rasprave. U njihovim rukama je bila vlast i mogli su da rade šta su hteli s nama.

Brzo smo čuli da se u našu vilu u Krupanjskoj (onda broj 16, a sada 20) uselio lični Titov ađutant. Dugo nismo znali ko je to, a tamo više, godinama, nismo smeli da odlazimo. Taj Titov ađutant je bio Ličanin, vrlo poverljiva i odana ličnost. Moja majka je jednog dana preko prijateljice saznala da se novi stanar naše vile na Dedinju zove - Milan Žeželj.

General je umro, ali je u vili ostala njegova porodica do danas.

- Da je naš otac Čedomir, živ, da negde robija, u toj nadi smo živeli sve do 20. marta 1945. godine - nastavlja Nada Milinković. - Pre toga su nam neke komšije javile da su ga, navodno, videli i - prepoznali - kako kuluči kod Svetozareva, Ćuprije i Paraćina, ali to su bile samo varke. Posle te priče, jedan naš rođak, advokat Đorđe Ivković, odlučio je da se lično angažuje u traganju za našim ocem. Obilazio je nove vlasti, raspitivao se kod Narodne milicije (tako se Žandarmerija zvala). Jednog dana je napisao pismo OZN-i (Odeljenje zaštite naroda za grad Beograd), u kojem je tražio da mu se odgovori o sudbini inženjera Čedomira Jančića.

Posle dužeg vremena, iz OZN-e je stiglo pismo gde je stajalo: "Odeljenje zaštite naroda za grad Beograd, 19. mart 1945. godine. Službeno: U vezi Vaše molbe upućene ovom Odeljenju, izveštavamo Vas, da je Čedomir Jančić, inž., streljan, presudom Vojnog suda Prvog proleterskog korpusa, kao narodni neprijatelj. Smrt fašizmu - Sloboda narodu! Major Savić."

(Nastaviće se)