Pod velom tajne

Piše Ljubomir TEŠIĆ
PORED Stojadinovića, vilu su imali Jovan Janković i njegova porodica. Posle rata su nestali sa Dedinja - kao da su u zemlju propali. Kasnije sam saznala da je čika Jovan umro u starosti negde u gradu, u nekom drugom, sirotinjskom kvartu. Jednom, davno, daleko od Dedinja, srela sam se sa Jovanovom ćerkom. Malo smo zastale i pričale o sudbinama vila na Dedinju, ali još više o sudbinama ljudi. To je bilo u ono vreme kada se o tome nije smelo javno i otvoreno govoriti. O tome se samo, u četiri oka, poverljivo, šaputalo - svedoči Nada Milenković.

Dalje od nje se nalazila vila Dušana Lazića. On je sa mojim ocem za vreme okupacije po Dedinju, Topčideru i Senjaku sakupljao dobrovoljne priloge od naroda i predavao ih Crvenom krstu da se bilo čim i bilo kako priskoči u pomoć sirotom i unesrećenom srpskom narodu, naročito hiljadama izbeglica koje su pobegle od ustaša i spas tražile u Beogradu.

Koliko se sećam, i stari i mladi Lazićevi - pomrli su. Kao da ih je kakva kuga u novom vremenu pokosila. Umro je i sin Dušana Lazića, koji je jedno vreme bio asistent na fakultetu. Njihova vila je sada rezidencija izraelske ambasade.

NA početku Užičke vilu je imao Toma Živanović. On je bio profesor Pravnog fakulteta. Do njega je bila rodbina Nikole Spasića. U vili je živela njegova sestra. Nikola, trgovac, bio je mnogo bogat, i po Beogradu je iza sebe ostavio mnogobrojne legate, mnoge nekretnine.

Preko puta Spasićevih vilu su imali Milosavljevići, advokatska porodica. Lepa i velika vila. Ja sam se družila sa njihovom ćerkom dok sam išla u gimnaziju. Za vreme bombardovanja, u aprilu 1941. godine, Milosavljevići su pobegli u crkvu, da u njoj traže spas, ali, na nesreću, na crkvu je pala bomba i svi su poginuli - otac, majka i dve ćerke.

Bile su naniže još dve vile. Onda dolazi vila koja je pretvorena u Muzej afričke umetnosti. Preko puta su, takođe, bile dve vile i dva postrana placa. Pripadale su braći Ćuković. Oni su bili knjižari, a taj plac su zauzeli (kupili) braća Karić i tu sagradili svoje porodične rezidencije, najlepše, kako narod priča, na Dedinju.

I ugledni i uspešni knjižari Ćukovići su se zatrli. Šaputalo se da ih je "progutao" mrak OZNE i komunizma.

Iza njih je bila engleska rezidencija, raskošna i bogata, u kojoj su stanovali mnogobrojni engleski ambasadori. A malo podalje, iza Engleza, bila je vila Troiš. Pripadala je nekom Čehu. Izgubio mu se trag odmah posle rata, onih godina masovnog streljanja.

Zatim se tu nalazi rezidencijalna zgrada predsednika srpske vlade. Kroz nju su prošli mnogi zvaničnici i političari koji su odlučivali o opštoj sudbini naroda...

SEĆAM se da se gazda vile, Čeh, prezivao Baukal, a njegov prvi komšija stanovao je u vili koja je pripadala kraljevom lekaru, dr Moačaninu. On je imao dva sina i jednu ćerku. Bili smo srodna generacija. Ćerka je bila školska drugarica moje starije sestre Vere, dok sam ja sa mlađim sinom bila, takođe, školska drugarica. I oni su davno napustili Dedinje i pobegli u Ameriku. Doktor je brzo umro. Koliko znam, komunisti su ga streljali. U vili lekara koji je bio stalni "medikus" srpskih kraljeva kasnije su takođe stanovale poverljive Titove glavešine.

Ove ulice, poprečne, i Tolstojevu, manje znam - nastavlja priču Nada Milenković. - Tamo sam kao devojčica i devojka, a kasnije i kao udata žena, ređe zalazila. I tu je, u nizovima, bilo lepih i raskošnih vila koje su sve zauzeli Titovi visoki saradnici i oficiri. Znam da je vlasnik vile Jovanović bio trgovac dečjom odećom i obućom, a iza njega, prema Topčiderskoj zvezdi, vilu je imao izvesni Mijović, koji je imao pet ćerki. I Šulekovići su na ovom prostoru imali vilu i otišli u Ameriku. Otišli još pred Drugi svetski rat, jer su naslutili da dolazi ratna oluja.

Ackovićeva vila bila je ona u kojoj je svoju rezidenciju, praveći kasnije raskošni i prostrani dvorac, imao i bivši predsednik Srbije i Jugoslavije - Slobodan Milošević.

Ne znam šta je bilo sa porodicom Ackovićevih, gde vlasnici vile danas žive i koga imaju od poroda. Čula sam da su pobegli u Švajcarsku i da su se tamo trajno nastanili. Pobegli od streljanja...

Tako je, dakle, posle rata, Dedinje postalo jedan drugi, po stanovništvu, sasvim izmenjeni kvart beogradski.
(Kraj)