Krvavi pir u Pofalićima

Piše: Vlastimir POPOVIĆ
DEO izjave B. O. posle napuštanja Centralnog zatvora, razmene zarobljenika i prelaska na srpsku teritoriju, 6. oktobra 1994. godine:
- Moja žena je morala 15. maja 1992. godine da ode u Pofaliće, da popiše robu u samoposluzi, koja je tog dana bila obijena. Tamo je i prenoćila. Radio sam u "Sarajevskoj mlekari" i ujutru sam čuo za napad. Kolege na poslu su bile dobro obaveštene.
- Sledio sam se kada sam čuo da je prema Pofalićima krenuo kriminalac Jusuf Prazina Juka sa 3.500 ljudi, a sa svojima i zlikovac Samir Kahfedžić Kruško - govori B. O. - Otišao sam kući, a oko 16 časova su mi došle komšije Ibrahimović i Tahirević. Rekli su da su muslimani zauzeli Pofaliće i da treba ići u pljačku.
Sa Ibrahimovićevom majkom je B. O. krenuo da potraži suprugu.
- Sve srpske kuća su bile popaljene, neke su još gorele u Orlovačkoj, Humskoj ulici, sve uništeno, mrtvo - svedoči B. O. - Ispred kuća i po ulicama leševi muškaraca, žena, dece, pasa i mačaka. Rukama sam prevrtao mrtve, tražio ženu. Prema pričanju samih muslimana, u tom masakru je ubijeno 312 stanovnika Pofalića. Preživeli Srbi su morali da kopaju rake, u stvari, dve jame.
Ostali leševi su utovareni na kamione, odneti i bačeni na smetlište, deponiju u Buća Potoku. B. O. nije pronašao suprugu.
Zlatko Pavlović, student Filozofskog fakulteta u Sarajevu, morao je, kao i drugi srpski visokoškolci, da u „radnom vodu" kopa rovove i tranšeje. Ranjen je u eksploziji granate u noći, 19. februara 1993. godine. Amputirana mu je desna potkolenica. Dokopao se slobode 20. juna 1994. godine. On, između ostalog, priča:
- U Centru za socijalno zbrinjavanje rekonvalescenata radio je Ismet Papaj, demobilisani muslimanski vojnik, Albanac. Ismet mi se hvalio da je iznad Pofalića, na brdu Žuč, zaklao „starog, bradatog četnika“, 16. maja 1992. godine. Papaj je na kraju rekao da mu se taj starac žalio kako je ostao sam, da su njegova deca i žena pobegli, a njega ostavili. "Četnik" je, koliko sam razumeo Ismeta, sam tražio da ga ovaj ubije.
SVEDOČANSTVO V. R., rođenog 1949. godine u Pofalićima:
- Rat je došao u Pofaliće kada je 15. maja 1992. u Orlovačkoj ulici Mirsad Bungur, doseljenik iz Sandžaka, ubio Rajka Savića. Istovremeno su ubijeni Mlađan Bratić, Branko Jeremić, Branko Bozalo, Vojin Vukadin, Slobodan i Neđo Odžaković, dok su zaklani Savo Elez i bračni par Mirko i Rosa Savić. Na kućnom pragu sekirom je ubijena Vida Bratić.
Prema rečima V. R., rano ujutru, 16. maja, napadnuto je 200 srpskih porodica iz svih pravaca.
- Celokupan scenario ubijanja preuzele su doseljene Sandžaklije, a nas je napalo više od tri hiljade muslimanskih bojovnika iz pet pravaca. Prilikom bežanja sam morao da ostavim bolesnog oca, da spasavam decu, majku, ženu, braću, snahu... Bili smo okruženi sa svih strana, zavladala je panika, preživeli su počeli da se povlače prema Humu, a zatim prema brdu Žuč. Koljači su u talasima napadali, sustizali bolesne i iznemogle. Ubijali su ih na najzverskiji način...
Kolona se u bezglavom bekstvu zaputila do severozapadnih padina brda Hum, prema Buća potoku. Odatle se trebalo popeti na brdo Žuč. Ali, kolona je presečena.
- Bežali smo, padali bez daha, grebali prstima korenje trave. Pred očima mi je stalno bio otac, kojeg sam ostavio za stolom. Moja deca su vrištala, dozivala me. Ugledao sam brata kako ranjen leži na padini. Tresla mu se noga. Imao sam osećaj da mi je glava nekoliko metara daleko od mene.
- Dok je trajalo bestijalno orgijanje drogiranih muslimanskih fanatika, sa Huma su na sve četiri strane sveta odjekivale „ilahije“ i „kaside“ uz poznati refren: „Alahu akber“ - nastavio je V. R. - Uz tu, jezivu mudžahedinsku dreku, prolamao se cik straha prestravljene dece, vapaj žena, krici ranjenih, uz rafalne i pojedinačne pucnjeve. Iživljavali su se, tri puta su nas namerno puštali da umaknemo, da bi nas uvek iznova okruživali i ubijali.
NA padinama Huma i Žuči ostalo je na desetine mrtvih i ranjenih. Krvožedne Sandžaklije su svirepo, noževima dokrajčivali ranjenike. Preživeli su sa Žuča gledali kako im gore domovi. Gorelo je 500 kuća, dim se uvezao u snop, dizao se visoko.
- Od muslimanskih zlikovaca, pre svih, bio je Habib Idrizović, Sandžaklija, došao u Pofaliće pre 14 godina i doveo šestoricu braće koji su, svi redom, napravili kuće na srpskim imanjima - rekao je V. R. - U krvavom piru učestvovao je i starosedelac Omer Gabela, bivši novinar.
Gabela je doveo Sarajevsku televiziju dan posle. Televizija je snimala zarobljene Srbe ispred neoštećenih muslimanskih kuća. Tvrdilo se da nisu stradale srpske porodice.
- Srbi su pod pretnjom, pred kamerama izjavljivali da su živi i zdravi, da su im kuće čitave, zato su i ostavljeni u životu - nastavio je V. R. - Sarajevska televizija je nekoliko puta emitovala snimak o „pobedi“ muslimanske vojske. Da mu kuća nije izgorela, izjavio je i Stanko Pikulić, starac, starosedelac. I njega i ostale preživele ubili su Arif Ljuca i njegov sin Nusret sa braćom Karamović: Fadilom, Dževadom i Faikom.
V. R. je ostao živ, ali su mu ubijeni otac, majka, jedan brat i snaha, dok je drugi brat teško ranjen.

GENOCID
NASELJE Pofalići, između Dolca i Velešića, na padinama brda Hum, više od 500 godina nastanjivali su Srbi. Sistematski, punih 15 godina pre izbijanja rata u Sarajevu, ovde su doseljavane Sandžaklije, a Srbi terani sa imanja do samih kućnih vrata.
U Pofalićima je ubijeno najviše nemoćnih žena, staraca i dece. Niko se od preživelih nije vratio. Nema više Čangalovića, Pikulića, Đukića, Bunjevaca, Andrijaševića, Vaskovića, Andrića, Trišića, Mađarevića, Golijanina i drugih starosedelaca.
(Nastaviće se)