Ponižavani i ubijani

Piše: Vlastimir POPOVIĆ

PO ulazima u sarajevske zgrade pripadnici teritorijalne odbrane sve vreme rata su lepili plakate sa uputstvima kako treba da se ponaša pravi Musliman. Nikako nije bilo preporučljivo družiti se sa „nevernicima“, a jedno od dvadesetak tih pravila bilo je i da dobar musliman ne sme da kupuje nikakve stvari od Srba. Dobrotvorno društvo „Merhamet“ nije delilo pakete deci iz mešovitih brakova.
Lična izjava S. M., posle izlaska iz muslimanskog dela Sarajeva:
- Kada sam uhapšen, Ferid Jašarević, bivši oficir JNA, a sada komandant u jedinici muslimanske TO, rekao mi je da nisam smeo da se ženim Muslimankom. Ko mi je to dozvolio, pitao je. Objasnio mi je da je moja ženidba velika uvreda za Muslimane, a pogotovu nisam smeo da imam decu sa ženom. Zamerao mi je što imam dve ćerke.
Preko sarajevskih medija „obogaćen je“ spisak pogrdnih naziva za Srbe.
- Repertoar je bio širok, nazivali su nas srbocrnogorski ili srboćetnićki agresori, ćetnici, ćete, ćetalji, ćetnikuše (za žene), vlasi, brđani, koljači s brda, petokolonaši, bradate spodobe i tome slično - svedočio je student Zlatko Pavlović. - O Srbima su govorili da su zveri, monstrumi, a javno se naslađivali pričama o uspešnim pogubljenjima „ćetnika“. Slušao sam jednog Muslimana koji je likovao kada je umrla Desanka Maksimović. „Krepala je ćetnikuša“, uzvikivao je.
Pavlović je nastradao od granate, dok je kopao rovove oko Stupa i Azića. U prisilnim vodovima Srbi su terani da rade najopasnije i najprljavije poslove, izloženi i uvredama i snajperskim mecima, odnosno granatama i minama. Zlatku je amputirana desna potkolenica.
- U vreme dok sam bio u bolnici, u istoj sobi sa mnom, bio je Musliman koji je pričao kako mu je najveća želja da s automatom upadne u neko beogradsko zabavište - govorio je Pavlović. - Slušao sam i jednog njihovog vojnika koji je tvrdio da su Srbi mentalno poremećen narod, a to je objašnjavao time što od malih nogu slušaju gusle. To je, po njegovom mišljenju, takav zvuk od kojeg čovek poludi.
- Mojoj komšinici je poginuo sin, pa je obukla crninu - svedoči Vojislav M. Čangalović. - Bili smo na ulici i povikao sam: Skidaj, ženo, crninu, ubiće te!
- Među blokovima solitera, na Alipašinom polju, nalazi se pravoslavno groblje - navodi Dragan Todorović, student u vreme početka rata u Sarajevu. - Vodili su nas na prisilan rad i video sam kako psi razvlače mrtvo telo. Naši stražari su jednostavno konstatovali: „To je ćetnik“. Ne možete i ne smete da sklonite tog mrtvog čoveka, a što je najgore, ne smete ga ni žaliti u prisustvu nekog Muslimana. Ako vam neko umre ili pogine, pa ga sahranite na groblju, sutradan vidite da nema krsta. Muslimani čupaju krstove, odnose kući i cepaju ih u drva, da se greju i kuvaju ručak.
- Muslimankama udatim za Srbe ili Hrvate u „Merhametu“ ne daju pomoć, uz obrazloženje da su skrenule sa Alahovog puta i izdale svoju veru - svedoči Danka Lisov, posle prebega na srpsku teritoriju.
Saša Petković, dokopao se Grbavice 1. jula 1994. godine:
- Srbima i dalje nije bezbedno kretanje gradom - izjavio je Petković službi bezbednosti srpske jedinice. - Ne smemo čitati srpsku štampu, slušati naše radio-stanice, gledati našu televiziju. Odmah te proglašavaju petokolonašem i "ćetnikom".
Miroslav Jokić je 11. marta 1995. godine pobegao na srpsku teritoriju:
- Komandant 5. motorizovane brigade Ismet Hodžić smenio je direktora bolnice u Dobrinji, dr Hadžira, zato što je lečio Srbe, ranjene na kopanju rovova - izjavio je Jokić.
Džafer Poljak, predsednik Civilne zaštite na Dobrinji, lepio je plakate u čitavom naselju. Tu je pisalo da su Srbi tatarski narod, da ne pripadaju ljudskom rodu, da su ljudožderi, da piju ljudsku krv, a posle toga ljude nabijaju na ražanj i peku, a za to vreme izvode razne divljačke igre. Upravo zbog toga je, kako piše, civilizovana Evropa ustala da iskoreni srpski narod.
Zorica Zuković svedočila je da je njenu rođaku silovalo deset Muslimana u Hrasnom, među kojima i fudbaler Edin Bahtić, zvani Fićo. Pre toga su je ubacili u bure hladne vode da operu „vlaški šmek“.
Nevenka Popović, prešla je 10. aprila 1994. godine u deo Sarajeva pod srpskom kontrolom.
- Hajro Baždarević, sa Trga Pere Kosarića broj 8, naterao je Srpkinju Nevenku Janković iz iste zgrade da robuje u njegovom stanu - izjavila je Nevenka Popović. - Bez ikakve naknade ova starija i bolesna žena mora da Baždareviću, koji je izgleda umislio da je beg ili aga, svakog dana na sedmi sprat donosi vodu iz podruma, pere veš i obavlja druge poslove.
Anđa Kašljević, koja je granični prelaz na
Grbavici prešla 25. novembra 1994. godine, svedočila je da Muslimani nisu ni prikrivali zločine.
- Avgusta 1992. godine, videla sam Đipa Fejsala krvavih ruku - navodi Anđa. - Fejsal je u razgovoru rekao da upravo dolazi iz restorana „Bristol“ na Dobrinji gde je tukao i klao Srbe. U istu kafanu pijani Muslimani dovode maloletne Srpkinje iz svih delova grada, siluju ih i ubijaju. To je meni rekao Jasmin Malić, pripadnik Armije BiH, star 19 godina. U više navrata viđala sam spaljene leševe u kontejnerima pored škole „Simon Bolivar“.

KNjIGA
MILIVOJE Ivanišević, direktor Centra za istraživanje zločina nad srpskim narodom, nedavno je objavio knjigu „Zločini nad Srbima BH, 1992-1995“. Posle višegodišnjeg rada svetlo su ugledali dokumenti o zločinima, žrtvama i dželatima, izloženi hronološkim redom.
Prilikom pisanja ovog feljtona, korišćeni su, između ostalog, navodi iz Ivaniševićeve knjige. Ovo delo može da se kupi na Trgu Nikole Pašića u Beogradu.

(Nastaviće se)