30 meseci u paklu

Piše: Vlastimir POPOVIĆ
ZAVRŠI u paklu, 1992. godino, kao što smo mi u paklu bili, dok si ti trajala! Ovo je kletva pedesetogodišnjeg čoveka izrečena krajem decembra u podnožju ledenog Igmana, dok je na prisilnom radu golim rukama kopao rovove. Zarobljeni Srbi zapamtili su mu samo ime - Rade. Rade nije znao da će doći isto tako zla 1993, u kojoj je ubijen 25. avgusta na Igmanskom putu. Telo mu je bačeno u raku iza Muzičke škole u Hrasnici i posuto krečom.
Krv, vaške, glad, mučenje, ubijanje, poniženje, hladnoća. Ovih sedam reči nabraja Strahinja Živak, rođen 1932. godine, stradalnik po bolnicama i logorima Sarajeva. Preživeo je 30 meseci pakla. Najveća bol sasekla ga je 6. jula 1993. godine, kada su mu u logoru „Ramiz Salčin“ saopštili da su mu Muslimani ubili oba sina, Slobodana i Velimira, u rodnom selu Brđani kod Konjica, a da mu je majka Bosiljka ubrzo zatim umrla od tuge.
- Zašto sam nastavio da živim, u logoru i posle? Samo da bih mogao da svedočim - rekao nam je Strahinja Živak leta 1996. godine u Beogradu.
I drugi preživeli svedoče o zverstvima muslimanske vlasti.
- Hleb smo vadili iz kanti za đubre, tu su ga bacali muslimanski vojnici čija je kuhinja bila u krugu logora „Viktor Bubanj“ - govorio je G. N. (19). - Hleb smo otimali od pasa i ptica.
- Davali su nam neki prašak od kojeg smo kašljali i kijali - govori Strahinja Živak. - U kutiju od šibica stavljao sam uzorke vašaka posute praškom. Živele su čitavu sedmicu.
- Vezali su mi ruke iza leđa bodljikavom žicom, tako da mi je krv tekla niz šake - deo je svedočenja Sretena Đerakovića o događaju 17. juna 1992. godine. - U prodavnici iza "Privredne banke", banda Ibre Cara i drugih zlikovaca, već je pripremila logor. Ubacuju me kroz neka vrata u podrum. Totalni mrak, a osetim pod nogama vlagu, i da je još neko unutra. Kada su upalili svetlo, zanemeo sam. Pedeset muškaraca i žena sedi u vodi pomešanoj sa krvlju.
- ISMET Bajramović Ćelo naredio je svojim psima da mene i Savu Jovanovića odvedu u „mašinu za mlevenje“ - iskaz je Božidara Obradovića. - Odvode nas 22. juna 1992. u ženski frizerski salon, u Dom „M. Stojanović“. Noć je, ne znamo zbog čega su nam noge mokre. Kače nas lisicama za cevi radijatora. Ujutru smo videli pravu baru krvi na podu.
- Odveden sam 27. juna 1992. u ŽIŠ, bivšu Železničku školu, koja je postala mučilište i stratište Srba - svedočio je Zdravko Lizdek (27). - Bacili su me u podrum i tukli svakih dvadeset minuta čime su stigli, pa me vezivali da visim i udarali do besvesti. Onda su me polivali mokraćom iz kante i terali me da to pijem. Posle su me skinuli golog, uzeli nož da me sunete...
Iz bolnice „Koševo“ je posle dve nedelje boravka izveštaj u Ameriku poslao dr Kenet Maknamara, lekar iz Fermonta, Kalifornija, član „Irske medicinske organizacije“. Evidentirao je 29 slučajeva mučenja i prisilnog obrezivanja muškaraca srpske nacionalnosti koje su u zatvorima surovo i nestručno izvršili mudžahedini iz Saudijske Arabije i Avganistana. Lečio je jednog 18 godina starog Srbina, kome je, na kraju, ipak morao da amputira polni organ. Ovaj slučaj naveden je u Četvrtom izveštaju Stejt departmenta od 28. decembra 1992. godine.
Ogled sa vaškama napravio je u „Viktoru Bubnju“ i zatvorenik Dragomir Mihajlović, sanitarac po struci. Skupljao je vaške u jednu flašicu da vidi koliko će preživeti bez hrane i vazduha. Po 30 dana bi ostajale žive.
- U fiskulturnoj sali škole „Simon Bolivar“ videla sam sedam vešala, od kojih je jedno bilo napravljeno od bodljikave žice - svedočila je Anđa Kašljević (53). - Ismet Hadžić je naredio da se naprave vešala, a u likvidaciji žrtava je i sam učestvovao.
- Najteže mi je bilo kada su me 26. novembra 1992. odveli u Aerodromsko naselje, gde smo morali da iskopavamo leševe za razmenu - govorio je Milan Tasić (30), inženjer geodezije. - Trebalo je na travnatim terenima ispred zgrada, a blizu velikog reklamnog panoa, i noću da iskopamo pet tela i pronađemo nekog Voju. Ti leševi su bili pokopani u junu. Usred noći našli smo i Voju. To je, po svoj prilici, bio jako krupan čovek. Verujte mi, bolje je izgledao posle četiri meseca provedenih pod zemljom nego mi koji smo ga iskopavali.
DRAGAN Boljugija je u ćeliji „Viktora Bubnja“ 18. avgusta 1992. na svojoj beloj majici, koju mu je dan pre toga doturila devojka, istrebio i ubio stotine vašaka.
- Jednog dana sam šišao Strahinju Živaka - svedoči S. G. (50). - Krv, mislio sam da sam mu posekao uvo. Nisam, sekao sam vaške, koje su migoljile po njemu. Svi smo bili takvi. Jednom zatvoreniku su stražari špricem vadili krv iz vene, a zatim su tom krvlju pisali po zidu.
- Odigravao se neki turnir u malom fudbalu u Dobrinji, 1. jula 1993. godine, a oko deset časova su počele da padaju mine na igralište - navodi Milena Danilović (38), prebegla na Grbavicu oktobra 1994. godine - bilo je mnogo mrtvih i ranjenih. Muslimanski vojnici su iz stanova izvodili Srbe, i žene i decu i počeli da im silom uzimaju krv za ranjenike. Tom prilikom su govorili da Srbima svu krv treba izvaditi, pa ih na taj način pobiti.
- Po mene u ćeliju dolazi leta 1992. Slavko Herceg i naređuje mi da idem u šljivik i da tadašnjem upravniku logora „Viktor Bubanj“ Besimu Muderizoviću naberem šljiva - svedoči Aleksandar Stamenković koji je tada imao 22 godine. - Otišao sam jednom, nabrao celu kesu, ali su me oni opet vratili. Tada sam nagazio na minu. Eksplozija. Ležao sam u polusvesnom stanju dvadeset minuta. Posmatrao sam kako mi se krv sa noge sliva u travu. Odveli su me u bolnicu, gde mi je amputirana noga.

OD BATINA I SNAJPERA
MATO Ćeranić umro je 1992. godine od batina u zatvoru „Viktor Bubanj“. I pre smrti je bio toliko isprebijan da su ga četvorica logoraša u ćebetu nosila na suđenje. Svake noći robijaši su morali da čiste krv u hodnicima. Duško Novaković je poginuo od granate u krugu istog zatvora dok je prao kola jednom stražaru.
Ostoja Šoja je odveden sa drugim zarobljenicima marta 1994. godine da u soliteru zvanom Momo i Uzeir skida instalacije. Pogodio ga je hitac snajperiste i na mestu je ostao mrtav.
(Nastaviće se)