Svaki datum - crno slovo

Piše: Vlastimir POPOVIĆ
- BEŽAO sam kao đavo od krsta kad god bih video spremne televizijske ekipe ili po nekoliko kola Hitne pomoći kako stoje i čekaju. Znao sam da će biti nekog belaja - javlja nam se jedan čitalac, prebegao u Kanadu iz Sarajeva. - Tada sam se plašio da stojim u redu, posebno za hleb. Sada svi znaju i da su Markale i eksplozija u Ulici Vase Miskina bili nameštaljka, ali je Alija postigao šta je hteo.
Obmana je bilo sve vreme rata. Ranka Komlenac, lekarka, prebegla aprila 1994. godine na Grbavicu, navela je neke primere tipičnih laži:
- Moj pacijent Miloš Maslek preminuo je od starosti u krevetu. U pregledu poginulih, Muslimani su dali i njegovo ime, navodeći da je poginuo od četničke granate - svedoči dr Komlenac. - Mihael Sabljak ubio se kada je čuo da mu je sin Igor uhapšen zajedno sa drugim srpskim lekarima, prilikom pokušaja bekstva uz grada. I Mihaela su prikazali kao žrtvu granate. Živka Mićunovića, koji se kao težak srčani bolesnik godinama nije micao iz stana, a umro je u krevetu, naznačili su kao ubijenog od srpskog snajperiste.
Zna se da su i požar u Većnici, odnosno Biblioteci Sarajeva, podmetnuli sami Muslimani, uz idejno vođstvo Francuza Anri-Bernara Levija. Kasnije je Levi pokazivao spasenu sarajevsku Hegadu (jevrejsku svetu knjigu) i time se javno odao. Dva dana pre požara, za koji je okrivljena srpska artiljerija, u relativnoj tajnosti su iznošene odabrane knjige. Celokupno srpsko kulturno blago je izgorelo.
U Ulici Vase Miskina je ispred prodavnice za hleb, 27. maja 1992. godine, aktivirana podmetnuta eksplozivna naprava od koje je 15 ljudi poginulo, što su sa lica mesta odmah prikazale televizijske ekipe. U naknadnom izveštaju SB OUN izražena je sumnja u navode da je to mesto pogodila srpska artiljerija. Ali, taj izveštaj se „izgubio“ i nije stigao pre početka sednice Saveta bezbednosti, pa su navodno ljuti i besni Muslimani prekinuli pregovore u Lisabonu koji su, inače, nagoveštavali mirno rešenje sukoba u BiH.
- IZ svog stana imao sam odličnu preglednost - svedočio je Milan M. Trbojević. - Posmatrao sam uparađenu kolonu ambulantnih kola u Ulici kralja Tomislava na Koševu, kada se desila eksplozija u Vase Miskina. Očigledno je bilo da je sve unapred izrežirano i pripremljeno.
Pored čisto političkih poena koje su mogli u svetu da dobiju lažima, ako im je to uopšte bilo potrebno, povećavali su i netrpeljivost i mržnju Muslimana prema Srbima, ako im je i to bilo potrebno više nego što je toga već bilo. Ipak, nekim neupućenima je takav stepen mržnje još neshvatljiv.
Već smo pisali da su i deci davani automati u ruke da pucaju u već ubijene Srbe, a da su zarobljenici često izlagani linču prolaznika. U Trnovu je Sabahudin Karačić, 2. avgusta 1992. godine, vezao bolesnog Vasu Bjelicu i njegovu ženu Bosu za noge, a zatim za automobil. Tako vezane ih je vukao po Trnovu dok nisu izdahnuli, a i posle toga. Dobio je - aplauz okupljenih Muslimana.
Iz logora u podrumu zgrade ZAVNOBiH-a, muslimanski vojnici izvode u 17 časova petoricu zarobljenika, 14. jula 1992: Dragana Čarapića, Ignjata Radovića, Radomira Radovića, Veljka Radovića i Milenka Starovića. Vezane ubacuju u kamion i voze na liniju razdvajanja prema srpskim položajima u naselju Neđarići.
U blizini su stambene zgrade. Muslimani, dosta providno, isceniraju napad s srpskih linija odbrane. Onda, kao znak odmazde iz automata ubijaju svu petoricu vezanih zatvorenika. Za ovaj poduhvat stražari vojnici bivaju nagrađeni gromoglasnim aplauzom i podvikivanjem muslimanskih žena i dece koji su sve to pratili s prozora svojih stanova.
Ne zna se gde su sahranjeni ti srpski civili. Sarajevske civilne i vojne vlasti su se već početkom rata specijalizovale u skrivanju masovnih grobnica. Samo u devet meseci prve ratne 1992. godine u Sarajevu je ubijeno 2.647 Srba. Drugačije rečeno - deset dnevno. Bilo koji dan da se odabere u tom periodu, naići će se na zločin.
Muslimanska vlast se našla pred problemom uklanjanja mrtvih tela. Najpoznatija mesta gde su Srbi završavali su Kazani iznad Bistrika, zatim groblje „Lav“, deponije smeća u Buća potoku i druga, reci Miljacki... Ubrzo se broj grobnica povećao, a najčešće su bile u blizini zatvora - logora.
TAČAN broj ubijenih se nikada neće saznati, jer su još 1993. tela posipana kiselinom, spaljivana, a neka su Muslimani ubacivali u kamione za đubre i mleli. Pretpostavlja se da su iz Kazana, prirodne vrtače, provalije u podnožju Trebevića, dva-tri puta vađeni posmrtni ostaci ubijenih. Nosili su ih u, takozvane, sekundarne grobnice. Zna se da su u te jame bacane zapaljene automobilske gume i kreč.
- Kada je moja ekipa došla u Sarajevo, 2001. godine, prvog dana rada smo u „Kazanima“ na dubini od 15 do 20 metara našli kosti ljudskog porekla - kaže dr Zoran Stanković. - Videli smo da je neko nabacao velike količine kamenja i stena. Drugog dana smo odustali, jer su u toku noći postavljena minsko-eksplozivna sredstva. U vreme kada smo mi došli, na groblju „Lav“ su neka tela bila ispod medicinskog i drugog otpada iz bolnice „Koševo“. Na nekim mestima tela su bila jedna ispod drugih.
Za pronalaženje grobnica, ekshumaciju i obdukciju tela potreban je veliki novac. Republika Srpska ga nije pravovremeno imala, kao što joj na vreme nije omogućeno prisustvo u Sarajevu. Za razliku od njih, Muslimanima je jordanska kraljica Nur, žena kralja Huseina, poklonila milion dolara za istraživanja muslimanskih stratišta.
U vreme rata su zločini u kojima je stradalo više hiljada srpskih civila bili „najpoznatija javna tajna“, kao što se zanalo da je Alija Izetbegović u svakom trenutku bio upaznat s tim šta se događa. Svakako da je znao kada je bio idejni tvorac plana o eliminisanju nemuslimanskog stanovništva.
U vreme mira, posebno sada, izbegava se osnivanje komisije koja bi utvrdila razmere srpskog stradanja u Sarajevu, i pored toga što su mnogi dokazi o zločinima uklonjeni. Uklonjeni su 1993. godine i najveći dželati, oni koji bi mogli da svedoče o nalogodavcima.

ODGOVORNI
ŠTA se događalo sa srpskim stanovništvom u Sarajevu znao je čitav civilno-policijsko-vojni vrh, u kojem je većina i odgovorna za zločine. Tu su Ejub Ganić, Haris Silajdžić, Nijaz Duraković, Munib Alibabić, Edhema Bičakćić, a svakako i Dragan Vikić, Jovan Divjak, Vladimir Srebrov, Mirko Pejanović, Tatjana Ljujić-Mijatović i, da ne nabrajamo sve ondašnje upravnike, pomoćnike i službenike logora zvanog Sarajevo.
(Nastaviće se)