Arlekin na Olimpu vlasti

Piše: Milenko STOJIČIĆ
PROUČAVATI savremenu političku naratologiju, znači, pre svega, tragati za jezikom-govorom koji ne zna za sebe! Razjezičeni političar za govornicom je karikatura Narcisa. Takav političar, prezaljubljen u sebe, vidi se u "ogledalu mase", na licima svojih političkih sledbenika i simpatizera. Masa je bezoblična, ogledalo mase bezoblično, pa je i političar takav - bezobličan, van vremena, mesta i radnje! Političar "metafizičar", bremen samozaljubljenošću, opijen rastrojenom mišlju, predaje se, pribegava "naratološkom teroru", strategiji pretnje i straha. U svojoj somnibulnoj, narcisoidnoj političkoj menzuri on rastapa sve: državu, partiju, narod. Francuski filozof Žan-Fransoa Liotar piše o toj nepostojećoj, himeričkoj političkoj realnosti u glavi političara:

Ne teroriše se u ime slobode, nego u ime našeg zadovoljstva, zadovoljstva onoga "mi".

Šta, dakle, govori političar kada govori jezikom terora? On ne priča, on ne govori - on, zapravo, dopričava i ogovara ono što je pre realnosti i posle nje, pre života i posle njega!

Publika, "ozračena" vrućom političkom energijom, traži svoje zadovoljenje i terapiju; očekuje katarzično dejstvo govora svoga izabranog vođe. U masu, u publiku se "ubrizgavaju", kako Liotar kaže, "dobre slike, dobre priče, dobri maniri što ih partija potiče, selekcioniše i rasprostranjuje (koje) dolaze do publike koja ih želi kao lek propisan protiv depresije i teskobe, i kojima je ista publika izložena".

ZANIMLJIVA je opservacija Margarit Jursenar, slavne spisatljke, koja lik političara, vlastodržaca, zakona i govora nalazi u Šekspirovim junacima. Jursenarova piše o urođenom instinktu političara da se identifikuje s vlašću (Ja - vlast!) i da uživa u verbalnom zavođenju, u govornim "šarenim ništarima" kojima se hrani publika, politički medijum:

Instinkt vlasti ima neobičnu ulogu - neizrecivo uživanje ako čovek naređuje, kao što veli Gete. Biti moćan. Opiti se od toga što se može naređivati. O tome bi mnogo mogao da priča Ričard Treći... "Timon Atinjanin" je ona Šekspirova drama u kojoj, u prvom činu, Timon živi u ludilu vlasti, bogat je i uticajan, vlada i naređuje...

Kada se političar ispne za govornicu i na mali Olimp vlasti, uzima ga pod svoje, ispružen kažiprst kao žezlo vladanja, a iz usta mu pokulja vulkan opasnog, "olovnog" naređivačkog jezika, jezika bremenog uskličnicima. Zaslepljen scenografijom i božanskom visinom mesta (govornice) - ne vidi provaliju u koju će se strmoglaviti. Sunovrat je neizbežno finale toga dramatskog prerastanja sebe. Takva delirična nadgovaranja su, piše Jursenarova, "paklena zabava cele takozvane istorije, sulude i raspomamljene borbe za tron, odnosno za vlast". Slavna spisateljka političara (vladaoca) vidi kao sliku i priliku Arlekina, komedijaša, prevrtljivca i ludu.

Arlekin je jedna od najvažnijih figura ljudskog bića. I jedan od najređih momaka. Zašto? Jer je Arlekin paradoks? Ne. Potpuno pogrešno. Paradoks je logika Arlekinovog jezika. Zašto? Jer je paradoks? To je opet premalo. Činjenica je: Arlekin je otkrio da je paradoks logika postojanja...

Pratimo gospodina Arlekina. U uhođenju nam "pomaže" ruski pisac Sergej Dovlatov. Arlekin je na jednom partijskom sastanku kojim predsedava Hruščov. Veliki hazjajin (seljak) malo "intimizuje" političku atmosferu, i pita oblasnog partijskog sekretara:

- Izvinite, gde bih mogao da mokrim?

- Vi? - zabezeknuo se sekretar Hruščovljevom "bliskošću", rukom pokazujući na salu za sastanke. - Možete svugde!

Tako izgledaju scene u Arlekinovoj režiji.
(Nastaviće se)