Tvorci ludnice

02. 07. 2006. u 00:00

Umesto da bude umetnost ure?ivanja naših odnosa, politika je, nažalost, dovela dotle, da je od ?ove?anstva napravila ludnicu - smatra Ežen Jonesko

Piše: Milenko STOJIČIĆ MNOGIM ličnostima iz političke menažerije glavu greje misao o besmrtnosti, o "večnosti". Između njih koji su gore, u božanskim visinama politike, i svih dole, u podrumu života, zjapi nepremostiva praznina. Omamna misao o političkoj besmrtnosti zavarala je Urha Kekonena, bivšeg predsednika Finske:
- Ako ikada umrem...

Nesuvisli, raspričani političar, koji prerasta samoga sebe za govornicom, omiljeni je lik u tekstovima Ežena Joneska, velikog dramatičara, pisca "teatra apsurda". Joneskovski rečeno - svako vreme je vreme političkog apsurda. Politika bi, prema Joneskovom mišljenju, trebalo da bude "umetnost uređivanja naših odnosa". Nažalost, politička izobličenost dovela je dotle - da je "politika od čovečanstva napravila ludnicu".

Iz ovakve dijagnoze "psihičkog portreta" političara škaklji pitanje: zašto je "politika sam đavo" (Jonesko), i zašto je političar, pod dejstvom jezičkog delirijuma, fanatizovan politikom? Zašto je političar - "delirik u ludnici"? Jonesko, bez dlake na peru, bisturijom eseja, izvodi čas anatomije ogoljavanja Mefistofela politike i njegovih službenika:

ZAŠTO je svet dat na upravljanje političarima? Zašto se upravljanje svetom ne poveri naučnicima, moralistima? Naučnici postaju sluge političara, tih žilavih primitivaca, rade sve što političari zažele u ime zastarelih i prilično sumnjivih ideja. Kada bi čovek ubio politiku, ubio bi i laž!... ("Čovek pod znakom pitanja")

Naravno, vrt politike nije potpuno zarastao u korov jezika, stoji u ovom Joneskovom delu. Postoje i izuzeci, svetli primeri političara koji se nisu krili u mraku govora. Vinston Čerčil, engleski premijer, primer je političara i državnika (što, naravno, nije isto!), koji je angažmanom, intelektualnim profilom i verbalnim ozračjem obeležio epohu. Čerčilovi javni nastupi bili su trijumf obrazovanja, znanja, promišljenosti i duhovitosti. Javnim nastupima, verbalnim aktivizmom Čerčil je branio imperativ moralne odgovornosti. Metaforički rečeno, Čerčilovi govori nisu isparavali u dimu njegove lordovske lule. Ali, u dramatičnim trenucima, koji su rezultat političkih grešaka savremenika, Čerčil je znao da ožari "grešnike", da ih uči pameti ledenicom jezika. Dejstvo Čerčilove političke pedagogije osetio je i sam čelični Staljin:

"OBIČNO je rat, uglavnom, zbirka pogrešaka, ali čovek se može pitati: ima li u istoriji greške koja se može uporediti sa ovom koju su načinili Staljin i komunistički šefovi - kad su odbacili svaku mogućnost akcije na Balkanu i pasivno čekali ili bili nesposobni da predvide užasnu agresiju koja je pretila Rusiji. Dotad smo ih smatrali sebičnim račundžijama. U tom periodu, oni su se povrh toga ophodili i kao glupaci. Što se tiče strategije, politike, vidovitosti i kompetentnosti, Staljin i njegovi komunisti bili su u tom trenutku najjadnije budale Drugog svetskog rata", piše Jonesko.

Vinston Čerčil imao je neobičan dar - znati proceniti trenutak "otvaranja usta": kad, kome, šta i kako reći. Imao je dar da uvek izabere pravu stilsku varijantu i emocionalnu temperaturu svoga govora. Primer takvoga briljantnog oratorija, verbalnog melanža srčanosti, misaone bistrine i sentimenta je apel Francuzima na francuskom jeziku, septembra meseca 1940. godine:

- Hajde, laku noć, spavajte dobro, skupite svoje snage za zoru, jer zora će doći! Doći će sjajna za hrabre, blaga za verne koji su patili, slavna nad grobovima heroja! Živela Francuska!
(Nastaviće se)

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Novosti android aplikacija Novosti iOS iPhone aplikacija

Najnovije iz rubrike

Politika
Tenis
Fudbal