Oruđe i oružje

Piše: Milenko STOJIČIĆ
MODERNO doba "modernizuje" i verbalno samoubistvo političara. Mikrofoni i kamere postali su oruđa i oružja, bojeve mašine i mašine za mlevenje politike i političara. Političar koji nije svestan opasnosti i pretnje od "urokljivih očiju" kamera i medijskih topova-mikrofona izlazi za govornicu kao u opaki brisani prostor unakrsne vatre javnosti. Neodmeren govor, jezička kanonada deluju i "dejstvuju" poput bumeranga. U jednom od "načela čiste i primenjene anarhije" Pol Valeri kaže - da se "sva politika svodi na ovo: onaj koji ima snagu, ili onaj koji može da je ima, može činiti šta želi"!

Valerijevska primislica navodi na pitanje: šta je politička snaga? I treba li političar pretiti snagom, "prizivati" je u govoru, u svakom trenutku i na svakom mestu? Ili će je vešto maskirati? Ilustrativna je u tom smislu mimikrijska izjava Huana Perona, bivšeg argentinskog predsednika:

Peron u simboličkom jezičkom ruhu sugeriše snagu svoje "lavlje politike", ali istovremeno i pritajeno poručuje - da ne jede, da ne "troši" ljude! Jedan od najilustrativnijih primera đavolje politike i "zverskog govora" koji preti snagom je "pivničko obraćanje" Adolfa Hitlera pristalicama u Minhenu. Hitler je, tom prilikom 131 put zapretio ličnom zamenicom - ja! Prvi ga je razumeo, protumačio i "preveo" Tomas Man, pisac "Doktora Fausta". Posle slušanja "govora đavola" Man se obratio Nemcima:

DECO, razmislite kako će to izgledati za nekoliko godina! Odavno sam došao na to da preklinjem duh sveta da taj narod oslobodi politike!...

Tomas Man je shvatio kako puca Hitlerovo "ja". Prozreo da je to "delirično ja" starije od vremena, od ljudi, od civilizacije. "Govornik iz pivnice" naoružan tim bojevim "nad-ja" preobrazio se u arhitektu plinskih komora! Ako su vlast i politika u neprekidnom ratu sa prirodnim zakonima - kako piše Valeri - onda upravo govor ilustruje i otkriva neprirodnost političkog angažmana. Stil političkog govora je i "slika" stila vladanja. Jednu od misaono najrazornijih zamerki političarima, koji vladaju drugima (a ne vladaju sobom), izrekao je nemački filozof Martin Buber:

Političari uživaju u beskonačnom ledenom monologu, u verbalnom fidelkastrovskom maratonu. Politički govoriti trebalo bi da znači - komunicirati sa onima ispod i ispred govornice, sa onima koje govor vidi posredstvom urokljivih očiju kamera. Govornik i slušaoci moraju da se susretnu (kako bi rekli filozofi) da se prepoznaju i razumeju. Međutim, ta potreba za razumevanjem, kako kaže Buber, "lebdi slobodno u vazduhu"! Udaljimo li se, na trenutak, iz Buberovih opservacija u današnje vreme, u ono krležijansko "danas i ovde" politike, shvatićemo da je sintagma "doticanja ljudi" bleda u beznačaju. O prividima politike i himerama političara piše i filozof Žan Bodrijar:

MI znamo da danas na polju politike ne postoji nikakav centar. Sve je postalo ekscentrično ili, recimo, to jasnije, sve postaje svuda, u smislu da politički svet i civilno društvo - javno mnjenje komuniciraju putem ekrana. Oni više nemaju centar komunikacije, nego komuniciraju. Više ne postoji prava politička energija, niti prava politička odluka. Ne postoji nikakva politička odluka niti javno mnjenje koje bi imalo jedan smisao, jednu svest, već postoji komunikaciona razmena na ekranu i tu se razmenjuje i igra...

Jedan govor, izjava ili politička nota rasipaju se u trenu medijskom galaksijom. Političar računa i igra na taj galaktičko-medijski trenutak, na "malu večnost" i ne misli - da se i sam rasipa u trenutku rasipanja svoga govora! Ne misli da to može biti - direktan prenos sopstvenog političkog samoubistva! Zaslepljen je sjajem i scenografijom političke pozornice, i zaglušen zvučnim efektima (ehom) mikrofona, fotoaparata i kamera. Ni u primisli mu nije - da je i sam igračka na globalnom medijskom rešetu, i da će propasti kroz to gusto rešeto. Žan Bodrijar o tim prividima i mimikrijama piše:

"Mi, takođe, živimo u jednom svetu u kojem o politici ne može biti ni reči..."
(Nastaviće se)