Reč kao mina

Piše: Milenko STOJIČIĆ
POLITIČKE arene savremenog sveta krcate su "izabranicima" koji pišu svoje govore umačući pero u mastionicu punu "mutne i ustajale vode". Njihova pisanija ništa su do - pisanje sipinim mastilom. Sipa bi mogla da bude njihova zaštitna metafora! Sa druge strane, umni političar - državnik, prema Jaspersovom portretu, žrtvuje se idejama slobode i pravednosti, ali i duboko promišlja o mogućim posledicama toga žrtvovanja. Takav umnik "pokazuje put u pustinji", i kada govori, govori otvoreno, "čitljivo" o putu i putovanju. Obraća se stvarnim ljudima - putnicima, a ne euforionima, imaginarnim kreaturama. Za njega je javno mnjenje stvarno, živo mnjenje, a govor slika realnosti. Suštinu ozbiljnosti i odgovornosti političkog nastupa i čina govora ilustrovao je nemački književnik Hajnrih Bel, dobitnik Nobelove nagrade za književnost. Govoreći prilikom primanja nagrade "Georg Bihner", Bel je citirao Lakroa, francuskog pisca i političara:

"Radije bih otišao na giljotinu nego održao govor!"

Hajnrih Bel je pisao o suštini političkog i svakog drugog jezika, opominjući na opasnost - da se političar kiti lažnim jezičkim uresima:

"JEZIK je nešto presilovito preskupoceno, da bi služio samo kao ukras! Jezik je najvredniji prirodni posed čoveka; kiša i vetar, oružje i ljubavnice, sunce i noć, ruža i dinamit, ali nikad samo jedno od to dvoje. Uvek je opasan, jer objedinjuje suprotnosti - hleb, nežnost, mržnju..." ("Eseji i drame").

Političar koji govori morao bi da podrazumeva zamku dvojine i pritajenu semantičku minu u jeziku. Reč izgovorena u političkoj areni uvek preti da dvostruko eksplodira, da ubije govornika i one koji ga "drže" za reč. Kao primer političara - dinamitaša Bel navodi Majera-Geringa, i njegove "naježene reči" iz 1939. godine, reči koje uvode u ratni pakao:

"Topovi umesto maslaca!"

Vraćamo se Vinstonu Čerčilu, koji je znao da iz jezika isuče pozitivnu energiju. U inauguralnom govoru, prilikom izbora za premijera, Čerčil je kvrcnuo lulom u govornicu, i poručio biračima:

"Nisam postao presednik vlade Njenog veličanstva da bih likvidirao Britansko carstvo!"

BESKRAJAN je spisak likova iz savremene političke menažerije! Politika je teatralizovana do te mere da se, u veselijoj formi, može govoriti o političkom teatru apsurda. Retki su političari, naši savremenici, koji, poput Eduarda Baladira, bivšeg francuskog premijera, tačno dijagnosticiraju stvarno stanje politike:

"Naš politički život je bezbojan!"

"Kreator" bezbojnog političkog života je - "bezbojan političar" bez pokrića. Njegova niža jezička sprema ne tiče se i ne dotiče tla realnosti, a reči mu, netaknute gravitacijom značenja, poput perja, lebde pod staklenim zvonom jezika. Ta pleva reči nikada neće doći do sebe, ovapločiti se u istinskom realitetu značenja. Jalove reči političara Karl Marks je savio u figuru:

"Krompir u vreći krompira!"

Takav umorni govor, govor bez značenjske kičme je, kako reče filozof, "lajanje pasa koje satima traje na selu". Kada se političar izgubi, kad zaluta na putu sopstvenog govora, jezik ga sačekuje u semantičnoj zasedi i kažnjava. Da je takva "sačekuša" razorna, najbolje je na svojim leđima osetio Žak Širak, predsednik Francuske. U predizbornom duelu sa Fransoa Miteranom 1988. godine, Širak je izgubio jezičku ravnotežu:

"Kao gradonačelnik Pariza i kao čovek, mnogo sam vam zamerio kada ste 1984. godine udvostručili porez na pse i mačke!"
(Nastaviće se)