Život postao bolji

"NA POČETKU bejaše reč", kaže jevanđeoska poučnica. Suština opomene najmanje se (do)tiče političara u "stanju govora". Stara istina opominje - da ništa nije ako nije u reči izmereno, življeno i zapamćeno! Međutim, mnogim stranačkim političarima partijska knjižica je jedini rečnik i lektira. Često se i fond reči podudara sa brojem reči u partijskom statutu. Rekli bismo, igrajući se "Manifestom komunističke partije": bauk kruži Evropom, bauk političkog govora! Sve je manje političara koji se vešte i vežbaju na izvoru jezika.

Jakub Karpiljski, poljski filozof, proučavao je jezik političke propagande. On piše o svojevrsnoj smeni značenja reči u političkom novogovoru:

Reč je jedan od osnovnih načina ljudskog ponašanja, uticaja na njega. To je odavno poznato. O tome, između ostalog, govore udžbenici retorike srednjeg veka. Grčki izvori sadrže reči "demagogija" i "demagog", koje, doslovno, znače "predvođenje naroda". Danas, međutim, demagogija znači umeće pozivanja na potrebe i predubeđenja gomile i njihovo iskorišćavanje u političke ciljeve. I literaturi nalazimo sjajne primere vladara i političkih vođa kaji sjajno barataju umećem demagogije.

Političar demagog je iluzionist reči, mađioničar govornog čina, lažni reklamer i propagandist, glumac svega postojećeg. Semiotičar Alfred Kožinski u ovakvim govorima vidi "smiotiku":

NEKI su istraživači jezika uopšte, i političkog jezika posebno, upoređivali jezičke iskaze sa mapom. Mapa je slika teritorije, njen portret. Ali i najbolja mapa nije precizna slika, nego uprošćena.

Političar-demagog uverava nas da je njegova himerička istina jedina istina, i da njegovim govorom zapravo govori stvarnost. O bajkovitom zavođenju u "nestvarnu stvarnost" piše nemački filozof Karl Jaspers:

"Ti današnji političari izgleda da su kao i oni devedesetih godina (sa malim izuzecima) nesigurne i nepouzdane osobe. Njihova spoljašnjost obmanjuje. Oni bi željeli ono što ne mogu. Među njima se ne nalazi mnogo autentičnih muževa!"

Kad su se takvi političari prepoznali u Jaspersovim bockavim rečenicama nazvali su ga "senilnim mudracem iz Bazela". Jaspers je, bez sumnje, mislio na - tempirani politički govor, na nastup koji zagovara masu ne govoreći joj ništa, koji je emocionalno talas. Tako je jezik "prejezičen", izopšten iz svoje suštinske funkcije i logike, iz svoje razložnosti. Politički ukvašeno, oblikovano testo jezika često je "jalova kontraverznost i izmišljotina".

- Ljudi veruju - pisao je Frensis Bekon u "Esejima" - da njihov razum vlada njihovim rečima, ali se događa da reči svojom moći utiči na razum odgovarajući ga.

SREĆA političkog govora, figurativno rečeno, bila bi u ravnoteži, u pomirenju jezika i razuma! Međutim, mnogo više je primera iz sveopšte histerije političkog govora, u kojem su razum i reč o deliričnoj oprečnosti. Oslušnimo, na primer, kakav to govor odjekuje iz kabineta Josifa Visarionoviča Staljina, koji je još tridesetih godina propagatorski "zapevao":

- Život je postao bolji, život je postao radosniji!

Tako je lažno lirizovao život bivši propali pesnik i nesvršeni bogoslov, koji će olovku i krst zameniti pištoljem. U istu trubu jezika duvao je i Lasal:

- Narod ne zna da je nesrećan; mi ćemo mu to saopštiti!

Političari nam i danas govore koliko smo srećni a koliko nesrećni. Šta narod zna o sreći i nesreći?! Posebno je veseo primer general Norijega, bivši predsednik Paname; otvorio je usta na jednom kongresu i poručio narodu koliko je moćan. Norijega, koji je finansijski pomagao u predizbornoj kampanji Džordžu Bušu starijem, samouvereno je "odvalio":

- Ja držim Buša za muda!

I general Somoza, predsednik "Nikaragve droge", šurovao je sa američkim predsednicima. Američki predsednik, Hari Truman (koji je volio da nosi vojnički šlem na kojem je pisalo Hari), priznao je na najsiroviji jezički način:

- Somoza jeste kurvin sin, ali je naš kurvin sin!

(Nastaviće se)