Reč druga Staljina

Piše: Milenko STOJIČIĆ

U SVIM svojim govorima Staljin je priviđao potencijalnog neprijatelja. Kod njega nije bilo svečanih govora. Svaki govor je "pucao" u stvarnog ili mogućeg neprijatelja. Staljinovo priznanje nema u sebi ni zrnca metaforičke zakukuljenosti.
Najveće uživanje je naći sebi neprijatelja i smrviti ga, a zatim popiti pehar dobrog gruzijskog vina!
Omiljeni hobi kletog Brke bio je - da svoju crvenu carevinu zasipa omiljenim zapovestima. Bile su to, u stvari, opominjuće poruke za sve one koji bi politički zabludeli. Grmeo je i protiv viška političara:
- Nama nisu potrebni političari! Imamo ih dovoljno, čak i previše! Nama su potrebni izvršioci!... Jednom donesenu odluku nije potrebno menjati... Vi ste loš rukovodilac - ljudi se na vas malo žale! Vi imate previše prijatelja!... Ljudi koji me podržavaju iz straha pretpostavljam ljudima koji me podržavaju iz ubeđenja; ubeđenja se menjaju!... Od torbara napraviti cara!... Prošlost pripada samo bogu!... Potpuna ravnodušnost postoji samo na groblju!... Istorija počinje onoga trena kad Partija obrati pažnju na neku pojavu!... Ako žetva ne bude dobra, neće biti ni hleba!...
TAKO je Staljin "rukovodio" jezikom, i zemlju "oblačio" u pancir od jezika. Retorika toga "gorostasa" odavala je majstora koji zna da ukrade tuđi tekst, i da ga pretopi u svoje govorancije od kojih se ledi krv u žilama. Jedan od tih "pretopljenih" bio je i Lenjin. Kao bivši "zamalo bogoslov" znao je da govore ukrasi crkvenim, propovednim obrtima. Naročito je vešto baratao retoričkim ponavljanjima. Istraživači tvrde da je "Istoriju partije" napisao po ugledu na biblijske legende:
- Braćo i sestre, vama se obraćam, prijatelji moji! Neka vas čuva sveta zastava!...
Književnike i stručnjake za književnost Staljin nije mogao da "smisli". Grizao ga je crv kompleksa niže vrednosti u stvarima književnim. Glave književnika padale su na sve strane kao glavice kupusa. Pala je i glava književnog kritičara Sinjavskog.
- Je li to onaj Sinjavski, radio-komentator? - pitao je Staljin.
- Nije. To je stručnjak za književnost - rekli su mu.
- Šta će nam dvojica Sinjavskih?! Likvidirajte jednog!
"Svi Staljinovi ljudi" (kako bi rekao istoričar Medvedev) bili su samo statisti na političkoj pozornici, mrtva priroda političkog pejzaža Sovjetskog Saveza. Svi oni su govorili - samo da ih Staljin čuje. A on je, piše Medvedev, "reč uzimao uvek poslednji"! Staljinovi kompleksi bili su bezbrojni. Zato je bio i vrhovni cenzor, čak i u - gramatici.
DRUGA je pričanka o Vjačeslavu Molotovu, Staljinovom poverljivom čoveku, ministru inostranih poslova. Molotov je, kao i veliki šef, uživao u najokrutnijim orgijama ruganja i vređanja drugih. U govorima je, kako piše Medvedev, bio "suvoparan, gotovo lišen emocija". Pravo Molotovljevo prezime bilo je Skrjabin. Pseudonim Molotov samo je potvrđivalo činjenicu - da je bio "neko drugi". "Svi Staljinovi ljudi" (Maljenkov, Kaganovič, Mikojan...) bili su poluintelektualci i polupolitičari, komesari svega i svačega. Oni u Mandeljštamovoj pesmi ovako "izgledaju":
"Svud oko njega ološ /tankovratih vođa/ i on se poigrava uslugama /poluljudi..."
Kada je Šelenberg, Hitlerov ambasador u Moskvi, Molotovu i formalno predao dokument o objavi rata i napadu na Sovjetski Savez, ovaj je zakukao:
- Zar smo to zaslužili?!
To je "izašlo" iz Molotovljevog moždanog koktela, iz glave koja je "bila kao topovsko đule" (Medvedev). Molotov, "mašinista" sovjetske politike, dobio je u krugovima UN nadimak Gospodin Njet. A kad je Staljin umro, stisnuo je petlju i lirski se izrazio:
- S punim pravom možemo biti ponosni što smo poslednjih trideset godina živeli i radili pod Staljinovim rukovodstvom! Sav život druga Staljina bio je obasjan Sunčevom svetlošću velikih ideja nadahnutog narodnog borca za komunizam, živ i životom nama potvrđen primer...
Da je Staljin mogao da zine iz smrti, sigurno bi Molotovu rekao ono što je mnogima govorio:
- Durak! Budalo!
(Nastaviće se)