Prvi do Staljina

Piše: Milenko STOJIČIĆ
STALJIN nije znao - šta je emocija! "Svi Staljinovi ljudi" znali su da je - Čelični bio "operisan od emocija". Zato su drhtali od sopstvenih govora, bežeći od jezičkih varijacija i lirskih temperatura. Svugde i na svakom mestu Staljin je pokazivao - da nema srca! Čupao je brkove i grizao lulu na svaki pokušaj politike umiljavanja i zavođenja. Staljina bez srca sjajno je ilustrovao pisac Mehlis u romanu "Rat". Mehlis izveštava Čeličnog:

"Načelnik političke uprave Zapadnog fronta javlja da je najverovatnije Vaš sin, Jakov Josifovič, pao u nemačko zarobljeništvo!"

Staljin dogovara:

"Po našem zakonu, najbliži rođaci onih koji se predaju neprijatelju i ostanu u zarobljeništvu osuđuju se na progonstvo!... U tom slučaju izabrao bih Turuhansk. Ipak to mesto najbolje poznajem."

Tako je Staljin podmetnuo verbalnu minu Molotovu i Mehlisu. Na iznenadni jezički obrt Molotov i Mehlis odgovaraju "idealnim predlogom" - da njegovog sina razmene za zarobljene nemačke feldmaršale! Staljin ih je dočekao:

"Ne razumem feldmaršale za poručnike!... Nemam sina zarobljenog u Nemačkoj!"

Tako je žrtvovao rođenog sina, kako bi pokazao da u njegovoj "mašineriji vlasti" ne postoji kompromis ni za koga i ni sa kim!...

SVI članovi Staljinove političke menažerije u svojim govorima "vajali" su velikog vođu. Lazar Mojsejevič Kaganovič, stari boljševik i Staljinov narodni komesar, bio je političar-obućar. Staljin se zabavljao tim unapređenjima i naimenovanjima. Kaganovičeva olovka je "radila" u ritmu obućarskog čekića. Čelični je, u jednom trenutku, dozvolio piscima i novinarima da opevaju Kaganoviča. Tako je poznati pisac Andrej Platonov, olovku šiljio na literarnom portretu političara-obućara, Kaganoviča. Ali, Staljinu se nisu dopale Platonovljeve pohvalnice, pa je pisca nagrdio rečima.

"Talentovan pisac, ali đubre!"

To je bio znak i Kaganoviču da se povuče iz svojih literarnih života. Kaganovič je brže-bolje Staljina uverio da nije "zaglibio" kao Platonovljev lik. Naime, kako piše Medvedev u "Svim Staljinovim ljudima", jedan Kaganovičev rođak bio je uhapšen. Narodni komesar je ženi rođaka rekao:

"Treba da shvatite, postoji samo jedno Sunce! Sve ostalo su samo sitne, male zvezdice!"

Kaganovič se, naravno, grejao na suncu - Staljinu.

ANASTAS Ivanovič Mikojan bio je osoben Staljinov kadrovik, "primer političke dugovečnosti" (Medvedev). Čelični ga je "volio" zato što je svakim svojim govorom bio blizu verbalnog samoubistva. Zapamćeni su njegovi govori, primeri sirovog ruskog humora. Jednom prilikom, posle sastanka, počela je da pada kiša. Pitali su Mikojana kako će bez kišobrana. On se snašao:

"Provući ću se ja već nekako između kapi!

Prosti ruski narod voleo je prostog Mikojana. Bio je lik mnogih narodnih šala. Evo kako ga jedna šala "pamti":

"Nemam mesa, nemamo maslaca, nemamo mleka, nemamo milerama, ali imamo - Mikojana!"

Mikojanove političke priče bile su šaljive ekspertize dostojne kafane. Staljin je navodio svoga "komesara smeha" da uči narod ovome i onome, i da ih pedagoški dovodi do pameti. Nezaboravne su Mikojanove "govorne vežbe" iz tematikuma tradicije. Posebno ga je jezik svrbeo kad je u pitanju "promišljanje" fenomena ruskog narodnog veselja:

Zašto se sve do danas održao glas o ruskim pijankama?! Zato što je u carsko vreme narod sirotinjski živeo i tada se pilo od jada i bede, a ne od veselja. Nabavi čovek flašu votke, mezeta nema, pa pije i brzo se napije... Sada živimo veselije, bezbrižnije, živimo radosnije, pa možemo i popiti - toliko da pamet ne izgubimo...

Čime je Staljina zadužio Mikojan, najmlađi član Politbiroa i najmlađi narodni komesar? Svoje političko majstorstvo potvrdio je i u praksi - prodajom inostranstvu skupocene kolekcije slika iz Ermitaža! "Kleti brko" ga je nagradio rukovođenjem industrijom votke i likera!
(Nastaviće se)