Osveta Markosa

Piše: Žika Srećković
FERDINAND Markos je imao dovoljno i moći i vlasti da Benjina odmah strpa u tamnicu, ali je odlučio da malo sačeka sa osvetom. Učinio je to u trenutku kada je Benjino uložio mnogo truda i novca u svoju kandidaturu i našao se na listi potencijalnih predsedničkih kandidata, kaznivši ga tako istovremeno i za trake i za drskost što se usudio da mu izađe na megdan.
Benjino je pušten iz zatvora tek na Imeldino insistiranje. Bila je to molba čije ispunjenje nije mogao da joj uskrati, ako je želeo da popravi odnose sa njom. Toga su bili svesni i Ferdinad i Imelda i ne baš mnogo časni Benjino. Formalni razlog za njegovo puštanje na slobodu nađen je u njegovom zdravstvenom stanju, koje je zahtevalo hiruršku intervenciju. Propaganda je tu Imeldinu ucenu iskoristila za veličanje Markosa, kao humaniste.
Benjino je odmah po izlasku iz zatvora otputovao u SAD, a za njim je krenula i Imelda. Susret između njih odigrao se u kući jednog njujorškog bankara. Imelda je zamolila Benjina da se više ne vraća na Filipine, predočivši mu da nipošto ne sme da smetne s uma da je iz zavora pušten samo privremeno, radi lečenja. Čim se bude pojavio u domovini, vlasti će ga odmah uhapsiti i vratiti u tamnicu. Na novu Ferdinandovu velikodušnost ne treba uopšte da računa.
Benjino joj se zahvalio na zalaganju da bude oslobođen, ali i na savetu koji mu je dala. O tome da li će se vratiti ili ne, rekao je prkosno, ne mogu da odlučuju ni on ni ona već narod. "Biće onako kako narod želi", rekao joj je na kraju. Imelda je bila zaprepašćena. Pred njom nije stajao čovek koga je volela nego mali nadobudni političar. Prosula mu je viski u lice i ljutito napustila stan. Bio je to njihov poslednji susret.
TAJNA služba je informisala Ferdinanda Markosa o susretu njegove supruge i najljućeg političkog protivnika, kao i o sadržini njihovog razgovora. Odlučio je da sačeka sa osvetom, kao što je to učinio i ranije.
Kasnije, kada su bili najavljeni predsednički izbori na Filipinima, Benjino Akino krenuo je u domovinu da se uključi u predizbornu trku. Njega je na aerodromu, po Marksovom nalogu, likvidirao unajmljeni ubica. Markos je tako najzad uspeo da se oslobodi privatnog i političkog rivala, ali je time istovremeno oslobodio i Filipine svoje diktature. Pod pritiskom javnog mnjenja i na insistiranje njegovih dugogodišnjih pokrovitelja, Amerikanaca, Markos se povukao sa položaja predsednika Filipina početkom 1986. Umesto njega predsednik je postala Benjinova udovica - Korason Akino.

JEDINI neženja među diktatorima bio je portugalski vlastodržac Antonio Oliveira Salazar. Po jednima, to je bila posledica retke bolesti među muškarcima, koja bi se mogla definisati kao strah od žena. Po drugima, on nije bio baš usamljen i nesposoban za normalno seksualno opštenje, kao što se verovalo.
Koliko se zna, Salazaru je palo na um samo jednom da se oženi, u vreme dok je još bio student. Tada je upoznao devojku iz imućne i ugledne lisabonske porodice, koja je povremeno dolazila u Koimbru, u goste, kod rođaka. Prilikom jedne od tih poseta razvila se njihova idila. Salazar ju je na kraju zaprosio. Devojka nije dozvolila da je dva puta pita hoće li da se uda za njega.
Do preokreta je došlo bukvalno preko noći. Sutradan, ispraćajući je na put u Lisabon, Salazar joj je rekao da će joj, što se njihove zajedničke budućnosti tiče, ubrzo poslati pismo, u kojem će taj njihov dogovor biti na neki način i ozvaničen. A onda je, sasvim neočekivano, dodao, da ako takvo pismo ne stigne za mesec dana, to može da znači samo jedno - da se predomislio.
Pismo nije stiglo i Salazar je ostao neženja zauvek.
Prema Antoniju Figueredu, autoru knjige "Portugalija, pedeset godina diktature", Salazar je sve vreme imao ljubavnicu, koja mu je bila uvek pri ruci, pod firmom kućepaziteljke i domaćice. Zvala se Marija de Kastiljo, koju je upoznao još 1915. godine. Ona je istovremeno podizala i dve ćerke, za koje se tvrdilo da im je otac bio Salazar. On ih nije priznao. Oni koji su imali pristup Salazarovom privatnom domu tvrdili su da je odnos između Salazara i Marije de Kastiljo bio u svakoj prilici odnos između nadmenog gospodara i ponizne sluškinje. Ona je svaku njegovu želju ispunjavala bez pogovora i nikad ih niko nije video da su sedeli za istim stolom.
(Nastaviće se)