Krv tekla potocima

Piše: Đuro ZAGORAC
OD SVIH tragova najduže se pamti onaj gde je prolivena ljudska krv.

A u minulom ratu, u ustaškom logoru Jasenovac i oko njega, krv je tekla u potocima; ni šest rečica pored ogromne Save, u okruženju ovog logora, izgleda da do današnjih dana nisu uspele sve da speru...

Umesto da postane svetilište, pre svega, Srbima i Hrvatima, Jasenovac doživljava čudnu matamorfozu: počinje da vaskrsava, ali kao čudilište. Jer, postaje sve žešće mesto sporenja. Zadah jasenovačkih žrtava, i posle gotovo pola veka, ne samo da se oseća, nego, izgleda, priziva i novu krv.

Nagon za osvetom, nacionalna netrpeljivost, iracionalni zanos, kao da stalno prete razumu. Trenuci, u kojima Srbi i Hrvati ljudožderno doživljavaju jedni druge, sve su češći; iznad svakog od njih visi mora, koja "nalaže" hitno "poravnanje" svih računa, svodeći život i istoriju na algebarsko licitiranje žrtava, i to na način od kojega ni mrtvima, ni živima, nije mnogo bolje. U zebnji, pred jednom takvom (mogućom) utakmicom, o katastrofi jednog dvoimenog naroda, evociraću neka od saznanja, do kojih sam dolazio, novinarski i ljudski zainteresovan za ljude i događanja, oko ovog gubilišta.
Ove priče valjalo bi odmah tako shvatiti, ne mogu bez glavnog junaka, Ivana Krajačića Steve.

ČVRSTE materijale od preostalih objekata logora, preživeli Jasenovčani su prigrabili, jer su poželeli da ih vrate na mesta odakle su ih ratni graditelji preuzeli. Ljuti i na boga i na pravdu, ljudi su uzimali materijale, koji su pripadali i porušenoj pravoslavnoj crkvi. Ta "otimačina" potrajala je malo duže; u narodu nije bilo snage, jer je u selima oko Jasenovca ratne strahote preživeo tek svaki jedanaesti žitelj.

Da bi se prekinulo gaženje i na taj način omalovažavanje mrtvih, meštani su odlučili da najveći deo bivšeg logora ograde bodljikavom žicom. Ali, ubrzo je spokoj mrtvih ponovo doveden u pitanje: prostori logora postali su stecište naroda, ponajviše žena u crnom, koje su palile sveće, oplakujući svoje najmilije. Naravno, nisu izostali ni oni pojedinci, za koje je reč lešinar još preblaga, a koji su krišom (kasnije i javno!) tragali za zlatom i drugim vrednim predmetima nekadašnjih logoraša. Podzemne vode počele su takve predmete vremenom da izbacuju na površinu zemlje. Zgražavanje i zabrinutost rasli su zbog takvog čina, pa su meštani sami angažovali dodatnog stražara, naoružavši ga lovačkom puškom. Zbog čega baš lovačkom? Zbog toga što su se, klasične ratne, smučile ovdašnjem življu, pa čak ni tu jednu nisu hteli da imaju!

Događaji na prostorima oko bivšeg logora sve više su počeli da zabrinjavaju obnovitelje života u Jasenovcu i okolini. U događaje valja ubrojati i stravične priče o vampirima i njihovim noćnim plesovima...

Iz ovih krajeva, inače, mnogi pojedinci zauzimali su značajne visoke funkcije, kako u armiji, tako i u državnim institucijama. Tim ljudima koji su održavali vezu sa zavičajem, zavičajni, lokalni, rukovodioci, najpre su se požalili, a potom i pričali o svojim mukama. Oni, s leve strane Save, najpre su utehu, a zatim i savet, potražili kod svog generala Jefte Šašića, a oni s desne strane, kod svog, takođe generala i Titovog vojnika Boška Šiljegovića.

GENERAL Šiljegović je, kako sam čuo, prvi reagovao. On je sačinio poverljivu zabelešku o nevoljama žitelja svoga kraja i dostavio je svom vrhovnom komandantu Josipu Brozu Titu.

Nekada se znalo da kada petao kukurikne u Jasenovcu, to se čuje u tri carevine; turskoj, austrougarskoj i Napoleonovoj. Glas Jasenovčana širio se brzo i pouzdano, a kukurikanja o logoru dospevala su, međutim, znatno kraće - do internog biltena, onog čiji je tiraž iznosio (samo) 63 primerka. Naravno, svaki primerak je imao svog primaoca, sa tačno naznačenom adresom. U takvom informativnom primerku nema ispravki i demantija, ali je eho iz takvog izvora, međutim, imao veću snagu od svih petlova iz Jasenovca i okoline. Ubrzo je dospeo i do Zagreba.

Pred vratima predsednika Sabora SR Hrvatske, druga Ivana Krajačića Steve, pojavila se delegacija Jasenovca, na čelu s predsednikom opštine Milanom Mačićem. Oni su zakucali na troja saborska vrata, verovatno po savetu svojih moćnih zemljaka iz Beograda, jer drug Stevo im je bio, pored ostalog, i komšijski blizak. No, stvar nije bila jasna u (toj) blizini. U tom susretu, kako kažu, bila su zbunjena oba predsednika; saborski je govorio da mu tu ništa nije jasno "i da su stigli na pogrešnu adresu". Drugi je, verovatno impresioniran mestom i govornikom, ostao, u pogledu konačnog zahteva, takođe, nejasan! Razišli su se dosta tugaljivo, kako i priliči konfuznim situacijama.

- Pozvaše mene jednog dana i kažu mi da vodim novu delegaciju u Zagreb, jer je dogovoreno da nas primi predsednik Sabora i da nam kaže šta da radimo sa ovim prostorima logora. Stigli mi, ali gle čuda! Drug Krajačić je bio vrlo nervozan, govorio je povišenim tonom, naglas komentarišući: "Šalju mi ljude koji o politici pojma nemaju..." Mi zbunjeni i skrušeni, gotovo da smo bili izbačeni!

Ovim rečima se tog jutra prisećao devedesete Mile Dragić, učitelj, prosvetni radnik, a u to vreme partijski čovek opštine.
(Nastaviće se)