Hrvatska sramota

Piše: Đuro ZAGORAC

DRUG Stevo je zaista bio u pravu. Jasenovac je bio zloglasni koncentracioni logor, ali i veliko političko pitanje.
Uvređeni Jasenovčani su se pribrali i još više počeli zaokret prema drugovima u Beogradu…
Na scenu je stupio legendarni potkozarčanin Boško Šiljegović, koji je pozvao delegaciju Jasenovca da dođe i da čeka…
Jednog jutra, veoma rano, pozvaše Jasenovčane, kojima je rečeno da će ih primiti drug Tito. Mile Dragić nije stigao ni da se obrije, zbog čega je bio ozbiljno ukoren. Impresioniran Titom, siromah Mile nije uspeo ni da zapamti gde je sastanak održan, gde je Broz primio delegaciju, kao ni ko je sve bio prisutan. Dragić pouzdano zna da su tu, pored Tita, bili još i Ivan Gošnjak i Nikola Minčev. Gošnjaka je Dragić poznavao prema liku, a za Minčeva zna da je bio po tome što ga je Broz, po prezimenu, pitao da li u “svojoj kasi” ima novca da se nešto gradi u Jasenovcu. Ovaj je odgovorio rečima da se nešto - “može naći”. Gošnjak je bio ministar odbrane, a Minčev ministar finansija.
Još je uči iz Jasenovca ostalo urezano u sećanju da je Broz, prilikom razgovora, upozorio da je Jasenovac bio “odmazda prema nedužnom narodu” i da od njega ne treba praviti nikakvu “jadikovku”, već mesto gde će se okupljati mlade generacije, mesto za evociranje, ali i mesto za nadahnuća. Mile Dragić je sasvim siguran da je u toj prilici spomenuto, kao obavezno, i podizanje nove škole.
PRE dolaska ove delegacije, čuo sam od upućenih, pitanje Jasenovca raspravljano je i na najvišem nivou, na sednici partijskog Politbiroa. Tom telu bilo je predočeno i mišljenje predsednika Sabora Hrvatske Ivana Krajačića Steve. On je, naime, upozoravao da je podizanje spomen-obeležja na mestu bivšeg logora “teško izvodljivo”, jer je reč o prostoru koji se nalazi u nepristupačnom močvarnom terenu, u najtežem delu Mokrog polja, i ako to bude obaveza Hrvatske, ona je ne može ispuniti! Jer, kako je rekao, ona nema “ni graditelja, ni sredstava”. Na ovo je, isto tako oštro, reagovao Gošnjak, govoreći da je Jasenovac “hrvatska sramota” i da armija, ako treba, može da isuši i more, i da, kad je u pitanju mehanizacija, nema šta da se brine. Pre odlučivanja znalo se i za pretnju, istina nezvaničnu, Boška Šiljegovića, koji se zarekao narodu, da će oni, ako to ne učini država, sami sačiniti spomenik žrtvama Jasenovca, na bosanskoj strani i od crnog švedskog mermera.
Za dve godine izrastao je memorijalni kompleks Jasenovac. Projektanti i izvođači ugradili su u njega Titove želje, pa je podignuta škola, muzejski prostor, hotel. Dominantno mesto pripalo je spomeniku u obliku cveta, čiji je autor beogradski arhitekta profesor dr Bogdan Bogdanović.
Događaji koji su prethodili svetkovini, održanoj na Dan borca, 4. jula 1966. godine, najavili su novu buru oko Jasenovca. Pod oštrom Titovom kontrolom, ona se smirivala, ali nikad nije iščezla. A posle Brozove smrti, oko Jasenovca nije bilo samo bure, već i pravih oluja…
U NOVOM okruženju Jasenovca, uz sva ljudska osećanja, morao se poštovati i domaćinski red, jer je zaista bilo mnogo boraca iz zemlje i sveta. Uz suze radosnice, što Jasenovac neće pasti u zaborav, mnogi su verovali da prisustvuju i istorijskom činu bratimljenja Srba i Hrvata nad žrtvama Jasenovca, da će se oprostiti krv.
Koliko su ta očekivanja, međutim, bila zaista i realna?
O tome će biti rečeno nešto više kasnije; a kako je tu svetkovinu doživeo Raja Nedeljković, šef boračke organizacije Srbije? U svojim sećanjima, čiji naslov može biti dovoljno rečit “Gluve godine”, Nedeljković je zapisao i ove reči:
“Tri dana posle Brionskog plenuma predvodio sam delegaciju Srbije na otkrivanje spomenika Jasenovcu. Godinama je Aleksandar Ranković insistirao da se Jasenovac obeleži i logor sačuva od zaborava. Godinama su Bakarić i mnogi drugi odbijali i odlagali postavljanje spomenika. I, konačno, “Kameni cvet”, kao trajni spomenik za više hiljada nevinih žrtava ustaškog pokolja, našao se na tom prostoru.
Predveče, 3. jula 1966. na mestu proslave okupile su se već sve zvanične delegacije republika i pokrajina i delegacije gradova Evrope gde su bili Hitlerovi logori smrti. Domaćin je bio Stevo Krajačić, predsednik Sabora Hrvatske.

(Nastaviće se)