Uvreda Srba

19. 07. 2006. u 00:00

Uzalud sam Dušanu Petrovi?u Šanetu objašnjavao da Stevo Kraja?i? nije uvredio mene, nego žrtve Jasenovca i ?itav srpski narod, beleži Raja Nedeljkovi?, predsednik SUBNOR Srbije

Piše: Đuro ZAGORAC TITO me pita, beleži Raja Nedeljković, tada prvi čovek SUBNOR Srbije, šta je to Stevo lupetao u Jasenovcu. Javio mu je jutros Špiljak. "Pa, druže Stari, ne mogu da dođem sebi. Tebi je Špiljak sve javio, pa zašto i ja da pričam i da te opterećujem?". Na to mi Tito kaže:
"Raščistimo to sa Krajačićem. Znaš, Raja, da mi je teže ovo što se desilo sa drugom Markom, nego da mi je neko najbliži u porodici umro".
U tome do nas stigoše Đuro Pucar i Vlado Božović, a ja kažem: "Pa, druže Stari, sve teškoće u ratu i posle rata nekako smo prebrodili, pa ćemo i ovu.". Đuro se pozdravi sa Titom i sedne za sto. Ne prođe ni nekoliko minuta u razgovoru, a Tito se obrati Pucaru: "Znaš, Đura, malopre mi iz Beograda javiše da je Šane Petrović organizovao zbor u Topoli povodom slučaja Rankovića i da je Šane odlučno istupio i napao Rankovića."
Po drugi put, za dva dana, stala mi je reč u grlu; pa samo koji minut ranije Tito mi je rekao da mu je strašno žao, a sad se raduje!
Na savetovanju, kasnije, Tita je interesovalo kakvo je stanje u boračkim organizacijama posle Plenuma. Svi su manje-više tvrdili da je stanje dobro i da ima malo problema oko penzionisanja boraca i obezbeđivanja stanova za njih.
Kad je došao red na mene, rekao sam: "Druže Stari, ja moram tebi istinu da kažem. Pored svih problema, za nas je sada najveći problem to što imamo na desetine hiljada penzionisanih boraca iz Armije. To su mladi ljudi, a najveća koncentracija svih njih je u Srbiji i u Beogradu. Svakog dana u Savez boraca dolaze penzionisani viši i niži oficiri, donose pune pregršti ordenja i dekret o penzionisanju. Sve to nude da im se obezbedi bar pola sata dnevno da rade negde. To su penzioneri od 35 godina koji upravo dobijaju decu. Nigde nisam, druže Stari, pročitao da negde u svetu penzioneri prave decu." - piše Nedeljković.

TITO me prekinu i povišenim glasom pita:
"A zašto mi te penzionere nismo prekvalifikovali!”
Pa kako da mu odgovorim: "Ti si, druže komandante, sve to video kad si potpisivao penzionisanja!"
U Beogradu sam smatrao da mi je dužnost da o svemu obavestim Žarka Veselinova i Šaneta Petrovića. Počeo sam da im izlažem kako nas je napao Stevo Krajačić i kako je rekao da nas je mnogo ostalo. Šane me u pola izlaganja prekide:
"Tvoj predlog da se nešto preduzme, odbacujemo."
Uzalud sam mu objašnjavao da Stevo Krajačić nije uvredio mene nego žrtve Jasenovca i čitav srpski narod.
Deset dana kasnije upalim televizor i vidim svečani doček nekog stranog šefa države. Mislim da je to bio finski predsednik Kekonen. Na aerodromu u Puli postrojeni gardisti, crveni tepih, a na tepihu ispred aviona stoji predsednik Josip Broz Tito. Pored njega - Stevo Krajačić!
O ovim ujedima pauka, guje i zmije, razgovarao sam i sa tri očevica, istina Hrvata. Sva trojica potvrđuju činjenicu o neprijatnom dvoboju, ali ukazuju i na preterivanja Raje Nedeljkovića. Od Dragutina Stojakovića, koji ne krije da je beskrajno poštovao Stevu, čuo sam da je akcenat bio stavljen na rafineriju, odnosno da je Krajačić tim povodom tvrdio da su to "čiste gluposti" (podizanje novih u Srbiji). Ali, i to da ni Raja nije bio nevin, što se očitovalo u njegovom stalnom začikavanju.
Odakle toliko elektriciteta baš u Jasenovcu?
Tom srpsko-hrvatskom danu d, trenutku bratskog miroljubljenja, prethodio je jedan, uistinu, istorijski partijski skup, Četvrti plenum CK SKJ, čuven po političkom odstrelu Aleksandra Rankovića. A baš on, drug Marko, trebalo je da služi tu “veliku misu” i to kao predsednik Saveza boraca Jugoslavije.
Sam način, odnosno obrazloženje smene Aleksandra Rankovića, izazivao je nacionalnu komponentu; ovom partijskom moćniku u greh je stavljena i hegemonistička srpska ideologija, a na njenoj osnovi, onda, i centralizam. Stevo je bio naročito ponosan zbog rušenja tog "bastiona". Čak je lično bio posebno radostan, jer su "scenario i režija" pripadali njegovom autorstvu.
Kako je bilo mnogo očevidaca, koji bi nečim razumnim mogli opravdati njegovo ponašanje u Lipiku, događaj se nije mogao prikriti. Rasplet je, dakle, kao i u svim (sličnim) dramama, morao uslediti.
Kao predsednik vlade Hrvatske, Mika Špiljak je iste večeri, odmah po povratku u Zagreb, o svemu obavestio Vladimira Bakarića. A kako se moglo dogoditi da drug Vlado ne bude na tako reprezentativnom skupu? I njega je zamorio Brionski plenum, i nije se, kako sam saznao, "osećao dobro". Osim toga, dogovor je bio da tu partija nema šta da traži; to je trebalo da bude sve pod boračkim pokroviteljstvom. Stoga je i trokut - Krajačić, Špiljak i Belinić, to jest, Sabor, vlada i borci - barem što se Hrvatske tiče, bio sasvim dovoljan i reprezentativan.
(Nastaviće se)

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Novosti android aplikacija Novosti iOS iPhone aplikacija

Najnovije iz rubrike

Politika
Tenis
Fudbal