Greh za grehom

U VREME otvaranja velikih frontova, u trci s vremenom, u težnji da se što pre ljudstvom “pokriju” sve teritorije od vitalnog značaja za novu Jugoslaviju, da se, gde god je to moguće, ostvari pravo prvog, na Jasenovac, na njegove zatočenike, u završnim ratnim operacijama, vrh vojske i partije je i zaboravio. Stoga se i dogodilo da su se preostali logoraši, s preostalim čuvarima ustašama, sami, uz, velike žrtve, domogli slobode.
Dakle, radilo se o periodu u kojem nije bilo vremena (ni) za žrtve; nije bilo ni htenja da se one prebroje.
Njihovo brojanje započelo je na tlu novostvorene države, Titove Jugoslavije, i to na ovaj način: na Međunarodnoj konferenciji za reparacije, održanoj u Moskvi, Boris Kidrič je prvi, na vrlo dramatičan način, saopštio svetskoj javnosti da je Jugoslavija, u tek završenom ratu, imala 1, 700. 000 žrtava.
Kidrič sigurno nije ni slutio da će ta brojka postati (i) kamen spoticanja, koji je u znatnoj meri uticao i na zajednički život, pa i na samu sudbinu Jugoslavije.
Za najveće stratište u Jugoslaviji proglašen je logor u Jasenovcu. Stručnjaci nisu mogli da se izjasne za tačan broj, opredelivši se za orijentacionu cifru, onu između 600. 000 i 700. 000 žrtava. Ova procena postala je zvanična; ušla je u udžbenike i u enciklopedije. Tako je obaveštena i svetska javnost.
Posle prvog posleratnog popisa, obavljenog u proleće 1948. godine, odmah su započele i sumnje u zvanične procene oko stradanja stanovništva na tlu nove države. Prostim zbrajanjem i upoređivanjem očekivanog broja stanovništva, na osnovu predratnih popisa, popisanog i stvarnog broja stanovnika, javili su se i “viškovi”, ali ni “manjkova”, kako izgleda, nije falilo. Iako se nisu javno ispoljavale, sumnje i međunacionalne optužbe nisu se u potpunosti mogle držati pod kontrolom. Srbi, iz krajeva gde su vršeni masovni pokolji, tvrdili su da zvanične brojke ne odgovaraju istini, i da “dug” treba uvećati, pri tome, misleći najviše na “hrvatski greh”; ali Hrvati su tražili pravdu tako što su smanjili srpske žrtve, uvećavajući ih, na konto toga, među sopstvenim narodom.
ŽIVEĆI u uverenju da su uspešno rešili nacionalno pitanje u novoj zajednici, odnosno, da će (i) vreme, valjda samo po sebi, demantovati i poslednjeg "nevernog tomu", komunisti su, istovremeno, živeli u uverenju da tačan broj žrtava nije potrebno ni utvrđivati. Međutim, vremenom, osećanje pravednosti prema žrtvama nije se smirivalo. Naprotiv, pokazalo se, posle više decenija, da se tačan broj žrtava, od zvanične procene odmah posle rata, mora, ipak, iznaći. Ovo je neminovno, bez obzira na to da li će Srbi i Hrvati živeti u zajedničkoj, ili pak, u zasebnim državama. Najpre, moraće da se utvrdi - ko je zbog čega, odnosno, od koga ubijen. Tek na pouzdanoj osnovi, putem sastavljanja tačnih spiskova, moguće je uspostavljanje dostojanstvenog dijaloga, a onda i pomirenja; prvo, između pobednika i pobeđenih, a onda i između nacija.
Što više vreme protiče, utisak o Milanu Grolu, pored ostalog, i kao dobrom poznavaocu “ovdašnjih naravi”, čini se koliko tačnim, toliko i predvidivim. On je, bez obzira na moguće drugačije mišljenje, ipak bio dalekovid političar. Još u leto 1945. godine, prilikom donošenja Izbornog zakona za Ustavotvornu skupštinu, on je predložio članovima proširenog AVNOJ-a da pobednici “oproste” grehe “zavedenima” i “zabludelima”, odnosno, da u novu državu uđu složnije i sa više žara. Od oproštaja, prema Grolu, trebalo je izuzeti samo ratne zločince, čija bi se lista objektivno sačinjavala. Grol je, već tada, tvrdio da Vlatko Maček, lider Seljačke stranke, koji je više meseci proveo baš u jasenovačkom logoru, nikako ne može ostati na jednoj takvoj listi.
KAD je Jasenovac jasno pokazao vrhu zemlje da zaborava, kao ni političkog ni nacionalnog jedinstva, neće tek tako lako biti, počeli su da se povlače novi potezi. Oni koji su se odlučili na korekcije, imali su, sigurno, na umu i Grolovo zalaganje. Stoga je šezdesetih godina usledila masovna rehabilitacija; od svake odgovornosti, naime, bili su lišeni svi jugoslovenski građani, bez obzira u kojem delu sveta se nalazili. Naravno, svi, izuzev, ratnih zločinaca. Taj pojam i spisak postali su toliko rastegljivi i “elastični”, da se, recimo, nije znalo da je jedan Kurt Valdhajm mogao da bude na dva spiska - i kriv i nevin. A, trebalo je, kako smatraju upućeniji, poimenično, zakonski, navesti imena svih ratnih zločinaca. Ali, ko je za Jugoslaviju zločinac, ko je nepoželjan, a ko krivac (reda radi), nije ni jasno, ni tačno rečeno, što je, naravno, ostavljalo njima i svakome velike prostore za još raznovrsnije spekulacije.


(Nastaviće se)