Rankovićev spomenik

Piše: Đuro ZAGORAC
KADA je Politbiro partije odlučio da se jasenovačke žrtve ne prepuste potpunom zaboravu, bili su pozvani ljudi od stvaralačkog ugleda, ali i od sasvim izvesne političke podobnosti. Svoje radove na interni konkurs, sasvim pouzdano, priložila su trojica umetnika.
Josip Broz Tito je pozvao Bogdana Bogdanovića i saopštio mu da su drugovi prihvatili njegovu ideju i poželeo mu uspeh u budućem velikom graditeljskom poduhvatu.
Osnovna i najčvršća Bogdanovićeva ideja vodilja bila je da glavnim rešenjem izbegne evociranje užasa. Jasenovac je za Bogdanovića stanje ludila u jednom vremenu. Kojom filozofijom prevazići to stanje? Ovaj arhitekt je postupio gandijevski, odlučivši da prostorima logora dominira veliki cvet! Dakle, rešenje će simbolizovati neuništivost života, pozivati na zaborav sile i osvete, na okretanje budućnosti. U skladu s tim, i stih Jura Kaštelana, koji je uklesan u cvet, na svoj način potencira glavnu ideju autora.
Više je bilo onih koji su podsticali Bogdanovića na žurbu, nego onih koji su ga sputavali. Dok je snimao teren, Bogdanović nije mnogo mario za svoj izgled, pa je pustio kosu i bradu. Naravno, meštanima je to bilo sumnjivo, pa je alarmirana (čak) i policija; govorilo se da se tu mota “nekakav četnik”, koji izlazi iz svoje jazbine, “nešto traži i čeka”... Glavni nadzorni organ bio je Savez boraca Jugoslavije, koji je predvodio Velimir Stojnić, dok je pri Savezu boraca Hrvatske bila formirana grupa čiji je sekretar bio Jakša Singer; grupa je za sve nejasnoće i eventualne nedoumice imala da se obrati “najmističnijoj enciklopediji”, Stevi Krajačiću. Izradu projekta Bogdanović je poverio Arhitektonskom projektnom zavodu iz Zagreba, koji je vodio poznati arhitekt Horvat.
U ŠIROJ javnosti o spomen-obeležju u Jasenovcu nije se pisalo. Tek posle izložbe u Zagrebu, na kojoj je javno prikazano Bogdanovićevo rešenje, usledila je rasprava. Naravno, bilo je dosta i onih kojima se rešenje nije dopadalo. Za autora je naglašavano da mora biti da je pristalica Zigmunda Frojda, da asocijacije na cvet mogu biti višestruke. Protiv cveta kao simbola Jasenovca usprotivio se i poznati zagrebački kritičar, inače istoričar umetnosti Grga Gamulin. U zagrebačkoj političkoj čaršiji se govorilo kako je to “Rankovićev spomenik”. Među srpskim kritičarima moglo se čuti da Bogdanović Hrvatima “oprašta” ustaške grehove.
Članovi komisije dotrčali su odmah Stevi ne bi li saznali više o kritičarima i s jedne i s druge strane reke Save. Drug Stevo, kao i svi disciplinovani i u sebe zatvoreni ljudi, nije bio u dilemi: stvar se dopadala Brozu i šta bi on tu još imao da dodaje!
Iako se gradilo užurbano, u javnosti se o jasenovačkom spomen-obeležju nije pisalo, niti se javno govorilo. Zaveru ćutanja prekinuo je zagrebački dnevnik “Vjesnik”, koji je prvi objavio reportažu s gradilišta, a iz pera uglednog Mirka Peršena, koji je i sam bio logoraš u Jasenovcu. Posle toga, uključio se i VUS, koji je pozvao preživele logoraše i bio pokrovitelj njihovog prvog okupljanja.
Na glavnoj svetkovini i sam autor je bio veoma iznenađen - kad je zavesa dignuta, ponosni autor Bogdan Bogdanović doživeo je šok: na svetkovini, u ulozi glavnog gosta, nije bilo Josipa Broza?!
     Duboko deprimiran, Bogdanović je seo u svoj “spaček” i putem “Bratstvo-jedinstvo” žurno stigao u Beograd.
Bogdanović se nikako nije mogao da smiri. Svoje nezadovoljstvo pokušao je da ublaži alkoholom. Odlazio je najčešće u Klub književnika i tamo bi iskaljivao bes zbog Titovog nedolaska. Naravno, poznati profesor je bio toliko bučan da su i gosti polako počeli da napuštaju lokal...
Kako su kafane bile poznata mesta na kojima se otkrivaju i najveće tajne, to su one, prirodno, imale i “stručnjake za uši”, takozvane doušnike, ali i stalne policijske kontrolore. Ponašanje arh. Bogdanovića je već sutradan bilo uredno zavedeno i proknjiženo.
(Nastaviće se)