Zebnja mladog kralja

Pišu: Milorad Bošnjak, Slobodan Jakovljević
EVO meni sina Miloša, evo knjazu kosovskog osvetnika! - uzviknuo je knjaz Miloš, kad mu je sinovac knežević Miloš salutirao u Hereštiju, kod Bukurešta, gde je knjaz boravio u egzilu. Kralj Fridrih Vilhelm IV je mladog kneževića Obrenovića ispratio porukom: “Nameravam da pošaljem svoga predstavnika u Srbiju. Knezu Milošu izjavite iskrenu moju i želju mog zeta cara Nikole, da se što pre vrati u Srbiju.“
Život je ispisao čudesnu ljubavnu priču između kneževića Miloša i lepe plemkinje, moldavske bojarke Marije Katardži, koju krunišu brakom.

U romansi, simbolično i sudbonosno značenje imala je - kitica poljskog cveća, koju je mladi Obrenović dobio od nje još osam godina pre braka, kad je napuštao Rusiju i sa pratnjom sustigao Mariju i njenu svitu. Tu kiticu cveća, presovanu, odneo je sa sobom u grob.
KATARDŽIJEVI su bili stara plemićka porodica, rod vladarskim porodicama Sturza, Balša (Balšića), Besaraba i drugih.
U braku kneževića Miloša Obrenovića i bojarke Marije rođena je 1852. ćerka Tomanija, a 10. avgusta 1854. sin Milan, koji će kasnije postati kralj Srbije. Rodio se u Jašiju, prestonici tadašnje Kneževine Moldavije. Krstio ga je knjaz Miloš, čija desna ruka u egzilu postaje knežević Miloš. U to vreme, odigrao se drugi susret kneževića Miloša sa ruskim carem, Nikolajem I Romanovim. Car je pozvao knjaza Miloša da prisustvuje manevrima carske vojske, pred skori Krimski rat protiv Turaka. Zbog prismotre tajnih službi velesila i agenata karađorđevićevaca, knjaz Miloš ne ide na manevre. Na državnički put šalje kneževića Miloša.
Politički značaj kneževića Miloša narastao je do namere Narodne stranke, da kao kandidata za kneza Vlaške kneževine istakne - upravo njega. Nije to postao, jer je 11. decembra 1858. Narodna skupština Srbije pozvala knjaza Miloša da se vrati na srpski tron. Knjaz ostavlja kneževića još godinu dana u Vlaškoj, ali mu za to vreme tuberkuloza uzima maha. Knjaz ga vraća u Srbiju nedugo pred svoju i njegovu smrt. Knežević Miloš umro je u 31. godini. Ostavio je iza sebe sina Milana Obrenovića IV, prvog kralja obnovljene Kraljevine Srbije. Ženidbom sa bojarkom Marijom Katardži, knežević Miloš je svom sinu i srpskom tronu darivao obnovljenu krvnu vezu sa vladarskim Balšićima, Nemanjićima, Lazarevićima, Komnenima, Paleolozima, Romanovim, Anžujcima, Merovinzima...

TRAGOM skrivenih (f)akata o Obrenovićima dospeli smo i do u Srbiji nepoznatog spomenara Aleksandra, poslednjeg srpskog kralja iz ove dinastije. Počinje datumom njegovog krunisanja 22. februara 1889. posle abdikacije njegovog oca, kralja Milana. U času stupanja na tron i pisanja dragocenog dnevnika, kralj Aleksandar bio je - pubertetlija! Imao je samo 13 godina.
Taj dnevnik, svoju jedinu do sada poznatu pisanu ispovest iz tog doba, mlađani kralj je brižno skrivao od regenta Ristića, svog tutora Krstića i ađutanata. Interesantan je i zato, što je ovo dete, naprasno ustoličeno za kralja zbog političkih smicalica u Srbiji koje su dovele u opasnost njenu sudbinu - samo sebi prognoziralo tragičan kraj.
Dnevnik kralja pubertetlije našli smo u Arhivu Srbije. Bez imalo naših pravopisnih intervencija, uz manja skraćenja, glasi:
“U ime Boga 22ga februara 1889 godine. Već od dva dana kako sam nemiran, a i spavati ne mogu, od kako me je moj dragi otac izvestio da hoće da se odreče prestola. Više me je žalost nego li radost onog trenutka obuzela, kad sam postao srpski kralj, jer smatram jednu državu za nesrećnu, čiji je kralj prinuđen davati ostavku. Ovo me utoliko jače boli, što je mog dragog oca ova nesreća postigla i ko zna da li neće i mene danas-sutra ova ista sudba zadesiti.
Ali me opet spopada neka zebnja što me otac samog ostavlja. On mi reče: Srbije i moj interes traže da zemlju ostavim i dok ja budem u odsustvu, g. Ristić će me zastupiti. To mi reče i sam g. Ristić, koga su mi danas prvi put predstavili. (...) Osećam da je g. Ristić jedini, koga ja sem mojih roditelja najviše volim.“
(Nastaviće se)