Krunisanje u Žiči

Pišu: Milorad BOŠNJAK, Slobodan JAKOVLJEVIĆ
KRUNISANJE i miropomazanje mlađahnog kralja u manastiru Žiča je, po njegovim dnevničkim zapisima, proteklo ovako.
„Čelo i oba obraza pomazali su mi svetim mirom. Za vreme čitanja Evanđelja odjedanput me nesvest spopala i brzo su me izveli napolje i odveli kod nastojnika manastira. Ponovo sam se vratio u crkvu gde mi predadu više čestitaka. Car ruski bio je prvi, a potom otac i mila majka”, piše Aleksandar.
Dnevnik je dragocen izvor saznanja o prilikama na dvoru, posle uklanjanja kraljice Natalije Obrenović iz javnog života.
“Jedva posle mog velikog navaljivanja dozvolili su mi da svoju mater vidim. Nikad nisam u sebi osećao tako jaku detinjsku ljubav kao tad. Tako se osećam ostavljen i mada sam jako učenjem opterećen, vrlo su mi često misli kod mojih roditelja a naročito razmišljam više puta o sudbini njihovoj. Danas, kad sam se s majkom sastao, tako me obuhvati bol kad videh suze koje ne mogu zaustaviti. Sirota, mnogo je pretrpela. Pa opet i danas sumnjaju na moju mater da me ona savetuje da oca gonim. O, to samo oni govore koji moju mater ne poznaju. Nikad nije ona ni reči o ocu mi govorila, kao i obratno, što mi ni otac nikad o njoj govorio nije”.
O progonu kraljice Natalije iz Srbije, njen sin piše:
“Palo mi je u oči da se nisam već tri dana izvezao. Na moja pitanja odgovarali su mi da u varoši vlada epidemija i iz tog uzroka da se moralo izvoženje obustaviti. Ja sam ovome verovao. Sa sokaka čula se vanredna larma, mnoga svetina išla je gore dole ispred konaka. Tražio sam od mojih učitelja ađutanata da me o ovim izvanrednostima izveste, i svaki mi je odgovarao da ne zna uzrok ovom metežu.
Svi su me bili ostavili i samo je jedini major Mašin bio kraj mene. Na moju veliku molbu g. Mašin mi je kazao da moju majku gone iz Beograda. Tražiću zadovoljenja i osvetiću se onima koji su tebi, majko, i meni tu sramotu naneli. Kad već ne dozvoljavaju da je sa mnom, onda bar neka je ostave u Beogradu. Ah, sad tek osećam da sam maloletan. Sad razumem svoju okolinu u kojoj je najbolji g. Mašin kome ću ja za njegovu ispovest do smrti biti blagodaran“.
Koliko su se detinjski utisci sa prijema na evropskim dvorovima u svesti srpskog monarha ukorenili kao njegov putokaz za biološku i političku zrelost? Oni glase ovako.
“Mnogo sam lepoga čuo i čitao o Rusiji i mome obljubljenome kumu caru Aleksandru. Mene je iznenadio doček i basnoslovan sjaj dočeka i svečanosti. Prijem je tako odmeren i hladan bio. Car i carević istina su bili spram mene ljubazni, ali sam sa njihova lica mogao čitati da su me sa nekakve visine posmatrali. Posle nedelju dana prispeli smo u Beč, posle odmora u Išlu, gde me je Franc Josif sa srdačnošću očinskom zagrlio i pozdravio ljubaznim rečima. U dvoru sam svuda nailazio na lep i prijateljski doček bez ikakve usiljenosti. Kad sravnim prvi i ovaj doček, moram priznati da je kod Rusa bio veći i velelepniji, a u Išlu srdačniji i on me je tako očarao da ga neću nikad zaboraviti”.
Regent Ristić i tutor Krstić dokopali su se tajnovitog dnevnika mladog kralja na prevaru, po dojavi jednog kraljevog ađutanta da "on nešto piše i krije od svih". Po regentovom uputstvu, kralja pubertetliju su izvezli u lov, u Košutnjak. Taj ađutant, simulirajući bolest, ostaje u dvoru, da bi kraljev pisaći sto otključao kalauzom. Našao je dnevnik - u somot uvezanu knjižicu pod imenom "Spomenica" i sliku kraljice Natalije, tada već prognane iz Srbije.

PRVA kraljica obnovljene Srbije, posle Nemanjića, bila je Natalija Obrenović. Kad je 1891. prognana iz Srbije, francuski deo Baskije gde je bila obožavana, govorio je da ona nije samo srpska, već i - baskijska kraljica!
Jer, narod i hroničari te oblasti, dobro su pamtili Balšiće - istorijsku vladarsku porodicu o kojoj smo govorili, a iz koje su potekli i kraljica Natalija i kralj Milan Obrenović.
Kao Natalija Petrovna Keško rođena je 1859. u Firenci. Njen otac Petar bio je ruski plemić-bojar, pukovnik Romanovih, mati Pulkerija Sturca moldavska princeza. Pred njeno venčanje sa kraljem Milanom, carica Rusije, njena kuma, piše: “Draga grofice, Romanovi odvajkada cene vrline kuće Keško, koju poslednji izdanak, Vaša visost, uzvisi na presto male, hrabre i izuzetno moralne slovenske države, radujući se da na njega seda naša zemljakinja. Car i Ja Vam želimo sreću”!
(Nastaviće se)