Ponudi Dragi razlaz

Pišu: Milorad BOŠNJAK, Slobodan JAKOVLJEVIĆ
TRAGOM nepoznatih činjenica i akata o prisilnom egzilu kraljice Natalije u Francusku, našli smo dva njena poslednja, nepoznata pisma, pisana sinu kralju Aleksandru, uoči njegove nasilne smrti i njenog zamonašenja u katoličanstvo, usled razočaranosti svetovnim životom.
“Mirno gledah, kako mi zverovi razneše čedo olovom i nožem”, pisala je Natalija prijateljici, nekadašnjoj dvorskoj dami Mici Novaković, odlazeći u samostan Sen Deni kraj Pariza.
Kraljica Natalija sa sinom, kraljem Aleksandrom I Obrenovićem V, zvanično ni iz progonstva nije kontaktirala od njegove ženidbe sa udovicom Dragom Mašin. Tom braku kraljica se zdušno protivila. Prekid njihovih kontakata traje do prvih dana maja za sve Obrenoviće zlokobne 1903. godine.
Tada, kralj Aleksandar po najpoverljivijim emisarima kraljici majci šalje poruku pomirenja. Ona oberučke prihvata sinovu ponudu. Po istim emisarima, uzvraća mu porukom sa potvrdnim odgovorom - koja mu nikad neće stići.
JER, njen "mili sin", kako ga je običavala zvati, 29. maja 1903. pre povratka emisara u Beograd, je sa kraljicom Dragom ležao mrtav u cvetnoj bašti dvora, varvarski iskasapljen. “Rastrgnut kao srndać od vučjeg čopora”, kako su dan posle pisale dnevne novine u Francuskoj.
Kraljica Natalija je u tom svom poslednjem pismu sinu, nedelju dana uoči Majskog prevrata 1903. majčinski, proročanski i tačno, predvidela njegovu ličnu i jednako tragičnu sudbinu dinastije i Srbije. Tri nedelje po prevratu, ispisala je i svoje poslednje intimno pismo za života, tren-dva uoči svog rezigniranog zamonašenja u katolički samostan. Ti svojeručni spisi kraljice Natalije nepoznati su javnosti u Srbiji.
Ona je svoje poslednje pismo sinu, odgovor na njegovu ponudu za pomirenje s njom, napisala u Bijaricu, svom utočištu u egzilu. Njen odgovor doslovno glasi:
„MILI sine, Bog htede da se ti mlad izvrgneš iskušenju njegovom, ali ti nijesi čvrst bio - podlegao si!
No, još nije kasno! Vrati se u naručje matere koja hoće i može da ti pomogne. Draga je pametna žena. Dogovori se s njom. Ona je htela da bude kraljica i postala je. Njeno će ime povest beležiti pored tvog. Ali joj sada, kao pametnoj ženi, ponudi miran razlaz. Neka pođe u tuđinu, pa se tamo i dalje ako hoćete ljubite, samo neka na prestolu ustupi mesto dostojnijoj i boljoj ženi, koju će narod sa radošću prihvatiti. Ti ćeš biti sretan. Ona će biti sretna. Svi ćemo biti sretni. Do vas stoji sve. Ljubi te tvoja nesretna mati. Natalija“.
Za sinovu i Draginu mučku pogibiju, kraljica majka saznala je - slučajno, za vreme uobičajene šetnje parkovima dvorca Versaj. Kakav je smisao i cilj imao njen dalji život? Sa materinskog gledišta, nije teško pretpostaviti njenu bol, rezignaciju i razočaranost u Srbe, nastalu posle sinovog ubistva kao vrhunac njenih stresova tokom godina življenja u Srbiji do i posle njenog progonstva. Šta je sve uzrokovalo njen raskid sa svetovnim životom?
Kivna na Srpsku pravoslavnu crkvu zbog raskida (ne razvoda) sa kraljem Milanom (ne i razlaza od stola i postelje, kako su pisali najtiražniji francuski listovi), zatim Aleksandrovog braka sa Dragom Mašin, kojem se protivila, na kraju i u dubokoj boli zbog sinove pogibije, kraljica Natalija demonstrativno prelazi u - katoličku veru. Kao monahinja.

BEG IZ SRBIJE
DA bi sprečila krvoproliće, kraljica Natalija pristaje na izgon. Po njenoj želji, “Deligrad” plovi što dalje od srpske obale, bez zastave. Pašićeva vlada naredila je da se duž cele obale postave jake straže, a na svim srpskim pristaništima putnici su strogo pregledavani.
Tako se odigralo progonstvo kraljice Natalije iz Srbije - u Zemun pa u Donuceni, odakle je otišla u egzil u Francusku, gde je primila i najcrnju vest - o sinovom ubistvu 1903, i gde se, duboko razočarana u svetovni život, zamonašila.
(Nastaviće se)