Boginja i bednica

Pišu: Milorad BOŠNJAK, Slobodan JAKOVLJEVIĆ
TAJ Natalijin kardinalni gest, prilično neuobičajen za krunisane glave kada se radi o promeni veroispovesti, tadašnja Evropa je dočekala sa iznenađenjem, ali i sa razumevanjem. Sam papa joj, kao znak osobnog odobravanja, šalje Zlatnu ružu.
Kraljica Natalija se povukla u skrovitu intimu u katolički samostan (manastir) Sen Deni (Saint Denisse u Rue d'Asas), kod Luksemburške bašte u Parizu. Zamonašenjem, ipak se nije povukla u monašku keliju, nego u mali paviljon, u kojem je imala salon i trpezariju. U salonu je 38 godina primala posete, iz svog ranijeg srpskog društva u Francuskoj. U paviljonu ju je "čuvala" gospođe Cukić, njena dvorska dama. Kada je Cukićeva umrla, a njena kći se po uzoru na kraljicu Nataliju zamonašila, "čuvanje" je preuzela gospođa Ruža Orešković, sestra pokojne Cukićeve. U toj osami i polusenci, u paviljonu okruženom statuama Bogorodice, kraljica Natalija će 5. maja 1941. završiti svoj mučenički život. Godinama nasilno "zaboravljena" u zvaničnoj Srbiji, ali ne i u narodu.
POSLEDNJE slovo uoči svog zamonašenja, kraljica Natalija je uputila vernoj prijateljici Mici, supruzi srpskog ministra Novakovića. Taj bračni par je nad Natalijinom sudbinom bdeo u svim kritičnim momentima uoči njenog progonstva. Ovo izvorno, do sada nepoznato objašnjenje Natalijinog raskida sa svetovnim životom i prelaza u sakralni, citiramo u celosti.
“Bijaric, 20. juna 1903. Cenjena prijateljice, mila Mico!
Od trenutka kada sudbina čoveka zavisi od volje pojedinaca, prestala je svaka klica čovekoljublja da niče u srcima ljudi. Zlo koje se rađa ne potiče od danas, porod je zla koje se rodilo davno, od matere zlobe i oca zavisti.
Šta sam ja? Najveća nesrećnica koja ugleda svet - na grobu muža nema moje suze, na grobu sina nema moga celivanja... Ne, ti ne možeš znati koliko je bolova jedan od tih bola, koliko suza bi poteklo iz očiju da mogu plakati, ali je izvor mojih suza presušio, usahnuo, i ja žalim bez suza, ali sa duplo većim bolom. Gledala sam sliku Aurijevu, kako hijene raznose mrtvu lešinu lavčeta, a lavica se bori za ostatak njenog čeda. Tada još ne pojmih bol matere, a sada ga znam. Hijene rastrgnuše moje čedo, zverovi ga razneše olovom i nožem, a ja to mirno gledah, jer oni mi vezaše ruke rečima: 'Naš je on kralj!' Njihov kralj?! Ali, on je moje dete, moja krv i meso, moje neprespavane noći, moj dah.
Ja sam svoj život počela kao boginja, završavam ga kao bednica. Moju glavu je kitila kraljevska kruna, sada će je kititi kaluđerski pokriv. Zbogom, Mico! Pomoli se Bogu za Sašu, a zaboravi njegovu nesrećnu majku! Pisma i pribeleške koje ti šaljem, uzmi u svoju svojinu, jer ja prestajem deliti prava sa svetom. Natalija.”
UMRLA je 5. maja 1941. u manastiru Sent Deni. Sahranjena na groblju u Lardiju, 40 kilometara od Pariza.

Kraljica Natalija
SRBIJA U VRTLOGU
UBISTVO kralja je kao vrtlog, sve odvlači za sobom - pisao je Viljem Šekspir u "Magbetu". Ubistvo kralja i kraljice Srbiju je povelo u vrtlog. Molitveno se zahvaljujemo tragično stradalom kraljevskom paru i svim Obrenovićima, za sveukupne zasluge za Srbiju - deo je besede prvog zvaničnog parastosa Aleksandru i Dragi Obrenović, posle sto godina od njihovog ubistva, održanog 29. maja 2003. u manastiru Vujan, kod Gornjeg Milanovca, zadužbini dede kraljice Drage Nikole Milićevića Lunjevice i Obrenovića.