Pogled kroz ključaonicu

Piše: Borislav LALIĆ
     KAD sam u leto 1972. godine, staromodnom limuzinom kubanskog Ministarstva spoljnih poslova, stigao na uzvišenje iznad Gvantanamskog zaliva, na samom jugoistoku kubanskog ostrva, dočekao me je kapetan Hulio Martinez, koji mi je odmah rekao da sam prvi Jugosloven kojeg je sreo u životu, mada ta baza nije na kraju sveta.
     Popeli smo se na brdašce, na kojem su stražu držale visoke palme i skoro nevidljivi kubanski vojnici u sivomaslinastim uniformama. Ušli smo u podzemni bunker i kad smo stigli na njegov drugi kraj, sa terase, koja je bila natkrivena betonskom kapom, pogled je pukao na ceo zaliv Gvantanamo.
     "Sve ovo šta vidite pred nama, do iza onih brda u daljini, to je kubanska zemlja i kubansko more, koji su nam oteti i ilegalno zaposednuti odJenkija", kaže kapetan Martinez.
     Slučaj baze Gvantanamo je duboko utkan u istoriju savremene Kube i ima značajnu i simboličnu ulogu i za razumevanje revolucije Fidela Kastra.
     Rat za Kubu između SAD i Španije je počeo 21. aprila 1898. godine, kada je prema Kubi krenula američka ratna flota sa 125.000 ljudi. Ekspediciju je predvodio bivši rančer i kauboj Teodor Ruzvelt, koji će nekoliko godina kasnije postati američki predsednik.
     Španija je prihvatila svaku mirnu soluciju, ali za mir je bilo kasno. Rat je trajao svega deset nedelja i završio se američkom pobedom. Španci su morali da odu sa Kube da bi ustupili mesto Amerikancima.
     Mir je potpisan u Parizu krajem te godine. Kubance tamo niko nije ni zvao za pregovarački sto. SAD su tim mirom dobile Kubu sa zadatkom da je "pripreme" za nezavisnost.
     Tu zapravo počinje kubanska "američka drama", u kojoj će Fidel Kastro igrati presudnu ulogu, mnogo ozbiljniju i težu od one na koju je ukazivao Hose Marti.
     U NAREDNE tri godine, dok je bila pod američkom vojnom upravom, Kuba je pripremana za nezavisnost. Stvari su se odvijale u pravcu koji je naznačio ondašnji državni sekretar Eliju Rut, u depeši američkom vojnom zapovedniku na Kubi Leonardu Vudu: "SAD neće ni pod kojim uslovima nikome dozvoliti da obezbedi sebi stratešku poziciju na Kubi."
     Stvar je "formulisana" na inicijativu američkog senatora iz Konektikata Orvila Plata 1901. godine. U tom "Platovom amandmanu" sadržana je sva suština i sva tragična pozicija Kube na vododelnici na kojoj su se smenile dve kolonijalne sile.
     Amerika je, inače, i tokom proteklog veka u nekoliko navrata pokušala da od Španije kupi Kubu. Poslednja ponuda koju je dao američki konzul u Havani bila je 130 miliona dolara! Španija to nije prihvatila, ali je Kubu na kraju izgubila bez centa.
     "Naša sudbina je, pisao je tih godina jedan drugi američki senator Stiven Daglas iz Nju Orleansa, da Kuba bude naša, i bilo bi suludo o tome sada uopšte raspravljati. To je prirodno stanje stvari."
     Senator Plat je u amandmanu, koji je prihvatio američki kongres, zapisao tri stvari. Prvo, da će Kuba taj "amandman" uneti u svoj ustav ako misli da postane nezavisna. Drugo, kubanske vlasti će dozvoliti Amerikancima da intervenišu na Kubi uvek kada procene da su tamo ugroženi američki interesi i američka imovina, a to će reći i kada je ugrožen i ustavni poredak zemlje. I treće, Kuba se obavezuje da Amerikancima, upravo radi takve misije, da na raspolaganje parče zemlje i mora na trajno korišćenje radi uspostavljanja vojne baze.
     Tako je Kubancima uzet zaliv Gvantanamo i njegova okolina. Sve je bilo toliko providno i provokativno, da je i jedan član američkog kongresa, prilikom debate o tom "amandmanu", primetio: "Pa, to je isto kao da nekom dajete ključ od svoje spavaće sobe..."
     Kubanci su morali da prihvate. "Platov amandman" je u leto 1901. godine unet u kubanski Ustav, i Kuba je postala nezavisna!
     A KAKO će i koliko će biti nezavisna, najbolje je opisao, mnogo godina kasnije, jedan od američkih ambasadora na Kubi Erl Smit, kada je rekao: "Američki uticaj na Kubi je bio toliki da je američki ambasador u Havani bio druga po značaju politička ličnost na Kubi, odmah iza predsednika. A počesto čak važniji i od predsednika..."
     Kuba nije bila samo strateški važna za Amerikance. To rajsko ostrvo, za koje je Kolumbo rekao, kada se iskrcao na njegove obale, da ljudske oči nisu videle ništa lepše na svetu, dugo oko 1.200 i široko oko 200 kilometara, je najveći "šećerni vrt" sveta, i Amerikanci su već tada, na početku veka držali u svojim rukama polovinu produkcije šećera na Kubi. Na severozapadnom delu ostrva, u pokrajini Pinar del Rio, uzgaja se najbolji duvan na svetu, onaj od kojeg se prave čuvene kubanske cigare kakvih nema nigde više na kugli zemaljskoj. Sa suptropskom klimom, u kojoj je prosečna temperatura na ostrvu oko 26 stepeni, sa peskovitim plažama i morem tirkizno-zelene boje, Kuba je i turistički raj na Zemlji.
     Ubrzo u tim prvim decenijama prošlog veka, Amerikanci će na Kubi postati gospodari šećera, duvana, plaža, kockarnica, mafijaškog biznisa, života i smrti, i navući će na sebe gnev, ogromne većine Kubanaca, koji će brzo shvatiti ono na šta susedni Meksikanci odavno ukazuju: "Tako blizu Amerike, a tako daleko od Boga..."
     Američki profesor iz Teksasa Robert Smit, zapisao je u svojoj knjizi "SAD i Kuba" i ovo zapažanje: "Juče sam u ruke uzeo jedan kubanski list i zagledao sam se u naslov preko cele prve strane: "Mržnja prema Americi, postaje religija Kubanaca".
     Taj naslov, na čiju će se suštinsku poruku Amerika često žaliti tokom proteklih decenija, nije objavljen 1959. godine kada je Kastro pobedio na Kubi, nego ravno tri i po decenije ranije - 1922. godine, posle serije američkih vojnih intervencija na Kubi i mnogo čega drugog šta su Kubanci doživljavali od Amerikanaca na ostrvu. Kastro onda još nije bio ni rođen.

USKORO iz štampe izlazi knjiga Borislava Lalića "Fidel Kastro - jedan čovek, jedna revolucija", autentična priča na oko 300 strana.