Napad na Monkadu

Piše: Borislav LALIĆ
AKO je diktator Batista, kojim slučajem i pomislio da će se mladi buntovni advokat Fidel Kastro, posle tužbe sudu protiv njega, primiriti kao što to čine i mnogi drugi akademski buntovnici, grdno se prevario, čak i pored toga što su mu Kastra, pre puča, lično predstavili kao mladog i perspektivnog advokata, sina bogatog latifundiste iz Orijentea.

Možda se u tim trenucima, dok mu je Kastro pretio robijom od sto godina, i setio tog korpulentnog momka, a moguće je da ga je u svojoj moći i oholosti, i smetnuo sa uma. Svejedno, brzo će ga se prisetiti i zauvek ga upamtiti.

Fidel se, ipak, držao onih reči koje je izgovorio nad grobom Edvarda Čibasa kada je rekao da je za diktaturu jedini pravi odgovor oružana pobuna. "Ako je Batista na silu došao na vlast", rekao je on tada, "onda ga silom treba i ukloniti".

Kad je u martu 1952. godine izvršen vojni puč, Kastro je definitivno prelomio da se "diže na oružje". U dubokoj tajnosti, on je od leta te godine počeo da radi na formiranju svog "pokreta" za obaranje diktatora Batiste. Ljude je uglavnom regrutovao iz redova studenata, mada je među njima bilo i nekoliko činovnika i radnika.

"Ja sam znao da se nešto ozbiljno sprema, ali mi Fidel nikada nije rekao da skuplja borce za udar na vojnu kasarnu 'Monkada', sedište garnizona u gradu Santjago de Kuba", ispričao mi je mnogo godina kasnije Ramon Kastro, "El Mongo", stariji brat, koji u revoluciji direktno nije učestvovao, ni na "Monkadi", ni u Sijera Maestri. "Dolazio je Fidel povremeno kod mene", nastavlja on, "uglavnom kada mu je trebalo novca. Davao sam mu diskretno, ne baš veće sume, jer je kasu kontrolisao otac Anhel, koji onda, naravno, nije znao šta se sprema, mada je od Fidela mogao očekivati svakakve nevolje. On i majka Lina su se posebno pribojavali za Raula, koji je kao senka pratio Fidela, a onako sitan i povučen, nije bio spreman za tuče i avanture kao njegov stariji brat".

U PROLEĆE 1953. godine, dakle, u vreme prve godišnjice Batistinog puča, Kastro je imao na spisku 165 "zaverenika", mladih ljudi među kojima je retko ko imao više od 30 godina. Među njima bile su i dve mlade žene: Hajdi Santamarija, čiji je brat Abel bio Kastrov pomoćnik, i Melba Ernandes, koja će Kastra pratiti kroz celu revoluciju.

To je bila grupa hrabrih fanatika, koji su rešili da maltene golim rukama obore Batistu. Na Kubi je, inače, odavno postojao taj kult hrabrosti kada je domovina u pitanju. I Marti je govorio: "Umreti nije ništa. Umreti znači živeti za otadžbinu. Onaj koji umire, a zna za šta umire, živeće."

I Kastro je delio to mišljenje, pa će se svi njegovi budući govori i poklici završavati rečima: "Domovina ili smrt!"

Kastrova zamisao je bila samoubilačka, kao što će se ubrzo i pokazati, ali će se iz nje začeti embrion kubanske, tj. Kastrove revolucije. A plan je bio ovakav: Kastro će sa grupom od stotinak naoružanih ljudi, obučenih u vojne uniforme, napasti i zauzeti kasarnu garnizona "Monkada" u Santjagu, drugu po veličini u zemlji, zauzeti je i proglasiti opšti ustanak protiv Batiste. Posle toga, računao je on, doći će do spontanog ustanka nezadovoljnih Kubanaca, studenata i radnika, doći će do pobuna u drugim vojnim kasarnama, počeće radnički štrajkovi, i Batista će biti oboren.

Da li je Kastro mogao znati da je ta njegova hrabra zamisao beznadežna, da je to avantura koja nema realnog oslonca? Dići revoluciju sa stotinak, maltene golorukih mladica, to je previše i od jednog Fidela Kastra.

Bio toga svestan ili ne, Kastro nije ni pomislio da odustane. Možda je on u tom trenutku bio jedini Kubanac koji je verovao da se Batista može i mora oboriti i da ne treba sedeti skrštenih ruku i čekati bolja vremena i prave uslove.

U noći između subote i nedelje 26. jula 1953. svi pripadnici Kastrove trupe bili su na živinskoj farmi kod Siboneja, na domaku Santjaga. Bilo ih je 162. Kastro im je prvi put kazao kuda su krenuli i šta će sutra ujutro da se dogodi. Većina je bila zapanjena, a njih deset se toliko uplašilo da su odmah rekli da oni u napad na "Monkadu" ne idu, da odustaju. Kastro je to prihvatio, jer je svoje izlaganje završio rečima da svako može da odustane, ali im nije dao da odmah krenu kući. Ostali su zaključani u Siboneju.

PLAN je bio sledeći: napad kreće u zoru. Jedna manja grupa od 27 ljudi napašće kasarnu Bajamo, u okolini Santjaga, koja treba da služi kao odstupnica, a glavnina snaga - nešto više od 100 ljudi, ide na "Monkadu", s tim što će u taj glavni napad ići dve odvojene grupe. Prva koju će predvoditi Kastro, udara na glavnu kapiju, a druga sa boka, ali u isto vreme. Kastrov brat Raul i njegovih deset ljudi, dobili su zadatak da zauzmu Palatu pravde, a Abel Santamarija, koji je inače bio Kastrov zamenik, sa sličnom grupom, treba da se domogne zdanja Civilne bolnice.

I tako je Kastro tog 26. jula, u 5.15 krenuo u istoriju, ali preko poraza. U "Monkadi", u kojoj je bilo oko 700 vojnika, izgleda da nisu bili sasvim iznenađeni. Kad se pojavio na glavnom ulazu, Kastra je dočekala vatra iz automatskog oružja. A onda se desilo nešto kobno. Druga grupa, ona koja je trebalo da napadne "Monkadu" s boka, nije se pojavljivala. Njihova kolona automobila je pogrešila put i zalutala.

U Santjagu se dogodila prava katastrofa. Od 111 učesnika napada na kasarnu "Monkada" osam je palo u borbi sa vojnicima, a 61 je posle zarobljavanja i mučenja, ubijen na licu mesta, na ulicama, ili u kasarni. Ostali su se razbežali. U napadu na kasarnu "Bajamo", od 27 učesnika, 12 je poginulo na licu mesta, dok je preostalih 15 zarobljeno ili pobeglo. Na strani vojske bilo je 19 poginulih i 27 ranjenih.

Kastrov brat Raul je krenuo da beži kolima, ali je brzo shvatio da će ga tako lakše uhvatiti. Napustio je auto i dva dana je pešačio, ka roditeljskoj kući u rodnom Biranu. Nije stigao. Uhvatili su ga na tom putu i priveli u zatvor.

Pali su i mnogi drugi. Kastro se krio sve do noći između 31. jula i 1. avgusta, kada ga je vojna patrola, u kojoj je bilo 12 vojnika, uhvatila na spavanju, zajedno sa dvojicom drugova. Ostao je živ, zahvaljujući jednom crnom naredniku, koji je naredio vojnicima da ne pucaju, mada je naređenje od vojne komande, odnosno Batiste, bilo da se niko živ ne zarobljava.

"Ne pucajte, hoću ga živog", povikao je poručnik Pedro Manuel Sarija, koji će kasnije ispričati da je tako postupio na svoju ruku i uz sopstveni rizik.

Uskoro iz štampe izlazi knjiga Borislava Lalića "Fidel Kastro - jedan čovek, jedna revolucija", autentična priča na oko 300 strana.