Istorija će midati za pravo

Piše: Borislav LALIĆ
TRI žene su tih avgustovskih letnjih dana 1953. očajnički pokušavale da doznaju šta se desilo sa Fidelom Kastrom i njegovim bratom Raulom. Vesti koje je lansirao diktatorski režim, govorile su o tome da je grupa "zaverenika" koja je napala "Monkadu" likvidirana i da su ubijene njene vođe Fidel Kastro i Abel Santamarija.

Lokalne novine u Santjagu donele su preko cele strane naslov "Fidel Kastro mrtav!"

Fidelova supruga Mirta preklinjala je u Havani svog brata Rafaela Dijasa Đalarta, koji je onda već bio visoki funkcioner u ministarstvu unutrašnjih poslova, da dozna šta je sa Fidelom. On je obećao da će se obavestiti, mada je u dubini svoje duše priželjkivao i verovao da njegov zet nije više među živima i da se njegova sestra oslobodila bede.

Natali Revuelta je preko svojih veza u vrhu vlasti takođe tragala za sudbinom čoveka kojeg je sledila i toliko volela da je bila spremna na sve.

Najviše je tugovala i brinula Lina Ruis, koja je u rodnoj kući Kastrovih u Biranu svake noći palila sveće i molila se Bogu za živote dvojice svojih sinova - Fidela i Raula.

Stari Anhel, kojemu je onda već bilo skoro 80 godina, ispričao mi je Ramon, samo je pušio i ćutao, ali je pomno slušao vesti sa radija.

Ne male zasluge za svoj život u tim dramatičnim danima Kastro duguje lokalnom biskupu Peresu Sarantesu, koji je inače bio prijatelj porodice Anhela Kastra. On je uspeo da sredi da zarobljenog Kastra ne odvedu u kasarnu "Monkada" i u vojni zatvor, gde bi ga pukovnik Čavijano sigurno ubio, nego da ga preda u nadležnost civilnih sudskih vlasti, koje će mu i suditi.

Biskup Serantes je odmah javio Mirti da je njen muž živ, a ova je vest prenela Kastrovima u Biranu. Nati Revuelta je obaveštena svojim kanalima.

IME Fidela Kastra, uprkos debaklu na "Monkadi", pronelo se širom Kube i Latinske Amerike, ali su ga u svoje spise ubeležile i američke tajne službe, koje su znale šta ko na Kubi doručkuje.

Batista je svakako iskoristio taj događaj da se obračuna sa svojim protivnicima i da zauvek "smiri" tog "buntovnog farmerovog sina", optužujući za "zaveru" domaće komuniste i strane agente.

U tim optužbama, međutim, nije bilo ni trunke istine. KP Kube nije cenila Fidela Kastra, kao što ni on njih nije voleo. Odbijala ga je njihova disciplina i njihova "analiza" da revolucija mora čekati na objektivne uslove, a takvih uslova na Kubi još nema. Kubanski komunisti su držali da je Fidel "avanturista sa dobrim namerama", ali da njegova taktika ne može imati uspeha.

Posle napada na "Monkadu" komunisti su izdali saopštenje u kojem kažu: "Energično odbacujemo pučističke metode, tako tipične za buržoaske političke frakcije, koje su u ovom slučaju primenjene u pokušaju zauzimanja dve vojne kasarne u Santjagu. To je bio avanturistički pokušaj."

Jedan od bliskih Kastrovih sledbenika Selija Sančes izjavila je da "Monkada" nije bila grobnica, nego kolevka Kastrove revolucije.

Lepo bi zvučale te proročanske reči, da nisu izgovorene mnogo godina posle debakla u "Monkadi", onda kada su se i komunisti kajali što su Kastra toliko grdili i potcenjivali.

U međuvremenu Fidel se pripremao za suđenje. Odbacio je ponudu uglednih advokata, među kojima je bila i ekipa branilaca iz redova advokatske komore, da ga brane pred sudom. Rešio je da se brani sam.

PRE nego će početi suđenje Kastru, ostalim optuženima, učesnicima napada na "Monkadu" su izrečene kazne - trojici po 13 godina robije, dvadesetorici po 10, trojica su dobila po tri godine, a jedine dve žene koje su učestvovale u napadu, osuđene su na po sedam meseci.

Potom, 16. oktobra, usledilo je suđenje Kastru. U bolničkoj sobi nije bilo mesta za publiku. Pored sudija i "stranaka", bilo je prisutno samo šestoro novinara, među kojima i Marta Rohas, izveštač "Boemije", koja je pomno zabeležila Kastrovu odbranu.

Optužba je bila kratka. Tužilac je optužio Fidela za zaveru protiv poretka, vojske i države, i zatražio kaznu od 26 godina robije.

"Moram priznati", rekao je Kastro, "da me je tužilac razočarao i potcenio. On je svu optužnicu protiv mene sažeo u dva minuta. Gospodo sudije, zar ne mislite da je to premalo da se opravda zahtev da jedan čovek provede na robiji ceo život".

Kastro je, ipak, bio opsežniji. Govorio je više od dva časa. "Pravo na otpor i pobunu", govorio je Fidel, "protiv diktatorskog režima, zapisano je i u našem ustavu. Posle onog šta je sve uradio diktator Batista, narodu Kube, ugnjetenom i obespravljenom, ostalo je samo pravo da se odupre ugnjetaču i nepravdi. To je pravo koje mu nikakva sila ne može ukinuti.

Pravo na pobunu protiv despotizma, gospodo sudije, poznato je od najstarijih vremena i to od ljudi svih doktrina, svih ideja i svih uverenja".

A onda je počeo da zaključuje: "Ne zaboravite, gospodo sudije, da će se na ono šta vi danas ovde činite, buduća pokolenja često osvrtati. Vi sudite meni, ali ne zaboravite da će suditi i vama, i to ne jednom, već bezbroj puta, uvek kada se u budućnosti bude preispitivala sadašnja situacija. Pitanje pravde je večito pitanje."

Na kraju, prilično smireno, okrenuo se sudijama i izgovorio završne reči:

"Što se mene tiče, znam šta me sve očekuje u zatvoru. Znam da će mi tamo biti teže nego bilo kom drugom robijašu. Ali, ja se ne plašim, kao što se nisam plašio ni gneva bednog tiranina, koji je lišio života sedamdeset mojih drugova. Osudite me, to nije važno. Istorija će mi dati za pravo."

Sudije su presudile. Fidel Kastro se osuđuje na 15 godina robije.
(Nastaviće se)