Odlazim da se vratim

Piše: Borislav LALIĆ
POSLE debakla na "Monkadi" i osude na 15 godina robije, niko više na Kubi nije ni pomišljao da će se taj buntovni mladi čovek Fidel Kastro, kojem je bilo 27 godina, ikada više vratiti na političku scenu Kube.

Za to su postojala bar tri argumenta. Prvo, "Monkada" je bila, ne samo poraz, nego katastrofa. Kastro je tamo izgubio većinu svojih ljudi - 70 od 130 završilo je na groblju, 29 u zatvoru, a samo njih nekoliko je uspelo da pobegne sa ostrva. Posle takvog poraza, niko nije mogao očekivati da će se Kastro, ako za to ikada bude imao priliku, drznuti da opet započne svoju "revoluciju".

Drugo, Kastro je osuđen na 15 godina robije, što će reći da će tamo provesti najbolje godine svog života, taman toliko da sazri i da se "opameti".

I treće, i režim diktatora Batiste će iz svega toga izvući pouke i, teško da će Kastru ili bilo kome drugom, poći za rukom da se ponovo "digne na oružje".

"Ja ću nastaviti da se borim. Niko i ništa me neće zaustaviti, ni mržnja mojih političkih neprijatelja, ni molbe mojih bližnjih, ni moji pojedini školski drugovi, koji misle drugačije. Zapaliću duh revolucije sa jednog na drugi kraj Kube", pisao je Kastro svom prijatelju, novinaru iz Havane Luisu Agueru i svojoj polusestri Lidiji, koja mu je, uz Raula, bila najprivrženija u porodici.

Pisao je i svojoj ženi Mirti: "Dobro sam. Ti znaš da mene robija neće slomiti. Budi mirna i hrabra. Više od svega mi moramo misliti na našeg sina Fidelita. Želim da ide u školu koju odabereš. A kad dođeš, povedi ga. Nadam se da će mi dozvoliti da ga vidim..."

Fidelitu je onda, u zimu 1954. godine, bila šesta godina.

"Pisao je i meni", priča mi Ramon, koji je Kastrovu dramu preživljavao na imanju, zajedno sa roditeljima. "Objasni roditeljima", pisao mi je Fidel sa robije, "da zatvor nije ni tako užasna, a ni sramotna stvar kako bi oni mogli da pomisle. Ja nisam ovde zbog nečasnih zlodela. Kad se čovek nađe na robiji i zbog političkih dela i iz istorijskih motiva, onda je i zatvor časno mesto. Reci im da sam ja ovde zato što sam izvršavao svoju dužnost..."

ODLAZILA su iz zatvora i njegova pisma Natali Revuelti, koja su počinjala sa "voljena Nati", a vraćala su se ona koja su se završavala rečima uvek "tvoja Nati"

Ipak, glavna Kastrova briga u zatvoru bila je da preko svojih veza u Havani, preko sestre Lidije, supruge Mirte i Hajdi Santamarije, koja je brzo izašla iz zatvora, obezbedi da se štampa njegov govor sa suđenja "Istorija će mi dati za pravo".

Kastro je insistirao da se knjižica "Istorija će mi dati za pravo" štampa u 100.000 primeraka i rastura po Kubi, ali se pokazalo da je to nemoguće, jer za to, jednostavno, nije bilo novca, pa je njegov govor štampan samo u 20.000 primeraka, što je takođe bio visok tiraž. Kastro, koji je i onda više od bilo koga drugog u njegovoj okolini, shvatao značaj propagande, zapravo je osećao da će to biti njegov politički "manifest" i da će taj govor ići od ruke do ruke i proneti slavu i ideju njegovog pokreta.

Ime Fidela Kastra u to vreme bilo je već čuveno i van granica Kube. List "Boemija", jedne od najuglednijih novina i na Kubi i u Latinskoj Americi, objavio je onda listu od deset najčuvenijih ličnosti u svetu u 1953. godini, i među njih uvrstio i Fidela Kastra.

U međuvremenu, stizali su paketi od brata Ramona, koji je u ime porodice, sa imanja u Majariju, održavao stalne veze sa Fidelom. "Šalji još tompusa", javljao je Fidel iz zatvora.

A onda je u leto 1954. godine stigla neprijatna vest. Radio Havana je javljao da je Kastrova supruga Mirta, na platnom spisku Ministarstva unutrašnjih poslova! Da tamo radi i prima platu. Fidel je bio zaprepašćen. Zar je moguće da žena čoveka koji je putem oružja pokušao da obori režim Fulgensija Batiste od tog istog diktatora prima platu. Nije mogao u to da poveruje. Bio je čvrsto ubeđen da je to režimska podvala, zapravo pokušaj da se Kastro kompromituje u očima kubanske javnosti.

Ali, Kastro je bio u zabludi. Njegova sestra Lidija, koja je u porodici uvek bila bliska sa Fidelom, održavala je sa njim redovne i bliske veze i dok je bio u zatvoru. Tih dana je opet došla bratu u posetu. "Istina je, Fidele", rekla je i sama utučena. "I ne samo to, Mirta sada traži i razvod."

ŠTA se desilo? To nikada nije do kraja razjašnjeno. Ni Mirta, ni Fidel tokom celog svog života nisu voleli ni pristajali da govore o svojim odnosima i uopšte o ličnim i porodičnim stvarima. Ali, svejedno, brak je pukao, ljubav se ugasila.

Već iduće godine Mirta se udala za kubanskog političara Emilija Nunjeza Blanka, sina kubanskog ambasadora u UN, a Kastru je ostalo da se iz zatvora bori za svog sina Fidelita, koji je tada zakoračio u sedmu godinu života.

A svojoj sestri Lidiji, povodom loma u svom ličnom životu, Fidel je iz zatvora uputio sledeću rečenicu:

"Ne brini za mene. Ti znaš da ja imam čelično srce i da ću čuvati svoje dostojanstvo do poslednjeg daha mog života. Sad je važna bitka za Fidelita. Ako mi uzmu njega, to je kao da su me ubili. Kada o tome mislim, ja sam izgubljen."

U leto 1954, dok je Kastro još prebolevao rane od dramatičnog raskida sa Mirtom, na Kubi je počelo da se govori o amnestiji za političke zatvorenike. Tražili su to intelektualci, liberalni političari, studenti, novinari i porodice političkih robijaša, među kojima je bila i Fidelova majka Lina.

Amnestija je proglašena 3. maja 1955. Batista je taj dekret potpisao tri dana kasnije, a već 15. maja u podne, na kapiji zatvora, na ostrvu Isla de los Pinos, pojavio se Fidel Kastro. Izašao je nasmejan, u pratnji svojih drugova i sa rečima: "Sledeći put ćemo uspeti." Mislio je, očito, na "Monkadu".

U Havani, Kastro je ubrzo posle oslobođenja iz zatvora proglasio da će se njegov pokret od sada zvati "Pokret 26. jul", ime koje je dobio po datumu napada na kasarnu "Monkada" i da će mu glavni politički cilj biti oslobađanje Kube od diktature.

Nekoliko nedelja kasnije Kastro je izbegao u Meksiko.


"MANIFEST"
ZA sobom je Kastro ostavio "Manifest", koji će "Boemija" objaviti narednih dana:
"Odlazim za to što su sva vrata političke borbe zatvorena za mene. Ova diktatorska vlast, koja se služi terorom i represijom, nema nameru da ode. Strpljenje kubanskog naroda se bliži kraju. Mislim da je kucnuo trenutak da tražimo svoja prava, a ne da molimo za njih. Ja odlazim, ali ću ubrzo da se vratim..."
(Nastaviće se)