Aplauzi na Ist Riveru

     Piše: Borislav Lalić
     TO je bio izuzetno svečan dan u Palati UN. Tih oktobarskih dana 1995. godine, proslavljala se pedeseta godišnjica stvaranja svetske organizacije, čiji sam svedok, kao dopisnik, i ja bio.
     U Njujorku se tih dana nije moglo mrdnuti od kolona automobila sa stranim delegacijama, policije, demonstranata, tajnih agenata i znatiželjnika. Sva svetska politička i diplomatska elita sjatila se u "prestonicu" ujedinjenih naroda - 150 šefova država i vlada i tridesetak delegacija na ministarskom nivou. I hiljadu novinara.
     "Fijesta" je počela da se "zagreva" pre nego što će i početi svečana sednica. Za to su se potrudili kubanski lider Fidel Kastro i američki domaćini koji odavno nisu imali priliku da ga "ugoste", pa su ovu svečanost iskoristili da nadoknade bar nešto od izgubljenog vremena i pokažu neželjenom gostu sa "crvenog ostrva", da se nisu nimalo obradovali što je došao.
     A nisu mogli da mu zabrane da dođe, jer ne dolazi u posetu SAD, nego Ujedinjenim nacijama. Dali su mu vizu, ali su i njemu i njegovoj delegaciji ograničili kretanje na zonu metropole.
     Dva dana pre svečane sednice, Rudolfo Đulijani, gradonačelnik Njujorka, grada domaćina, priredio je svečani prijem za sve delegacije, ali nije poslao pozivnicu za Fidela Kastra. Kad su ga novinari zapitali kako je to mogao da uradi, odgovorio je, u maniru koji može biti sve sem diplomatski: da bi Kastra "radije video na groblju" nego u gradskoj većnici! Slično je bilo i sa banketom koji su organizovali predsednik Bil Klinton i šef američkog Stejt departmenta Voren Kristofer. Kastro je opet ostao bez pozivnice.
     Kubanski lider se tome mogao i nadati. Umesto da čeka pozivnice, on je, opet u svom maniru, našao način da američkoj javnosti pokaže da je u Njujorku. Grupa američkih poslovnih ljudi, koji se još nadaju da će praviti poslove na Kubi, jer ni blokada neće biti večna, priredila je u Harlemu svečani prijem za kubanskog lidera. Došli su poznati američki poslovni ljudi, intelektualci, čuvena imena američke estrade i medija. Bilo je, u svakom slučaju, veselije nego na banketu kod Kristofera i Klintona. I interesantnije za novinare.
     A onda je 22. oktobra počela svečana, jubilarna sednica UN. Po ustaljenom običaju prvi je govorio šef brazilske države, a onda predsednik zemlje domaćina Bil Klinton. Prepuna svečana sala UN pomno je slušala govornike, dočekujući ih i ispraćajući aplauzima. Nekog više, nekog manje, ali za svakog korektno.
     NEGDE po podne došao je red na kubanskog vođu Fidela Kastra. Ovog puta nije bio u sivomaslinastoj uniformi, nego u civilnom odelu, s kravatom i zakopčanim sakoom.
     Popeo se za govornicu, ovlaš dotakao mikrofon i zagledao se u salu, koja je bila dupke puna. A onda je krenuo aplauz. Prvo uobičajen, a onda sve snažniji i snažniji. Kastro se desnom rukom nehatno poigravao svojom bradom, gledao je netremice u prisutne, ali nije počinjao da govori.
     Nije ni mogao. Aplauz je još trajao. I taman kada bi se učinilo da počinje da se stišava i proređuje, vraćao bi se iznova, u talasima i sve jače. Scena je delovala nestvarno i zbunjujuće. Za govornicom je stajao čovek koji predstavlja jednu malu zemlju i ideologiju koju u toj sali, sem možda dva-tri izuzetka, niko ne deli i ne podržava. Ali, ljudi su aplaudirali. Sem, naravno, Klintona, koji u tim trenucima nije znao šta će s rukama i kuda će s pogledom. I delegata Izraela i Azerbejdžana, koji takođe nisu pomerali ruke.
     Ni onda, ni danas nije mi bilo jasno da li su ti aplauzi svetske elite Fidelu Kastru bili znak podrške njemu, ili izraz prkosa i solidarnosti s njegovom malom zemljom, koja decenijama odoleva pritiscima, blokadi i pokušajima fizičke likvidacije njenog vođe. Pred njima je stajao čovek koji je nadživeo devetoricu američkih predsednika i koji još odoleva. Kroz te aplauze, makar oni u praksi ne značili ništa, ljudi različitih političkih profila, iz raznih krajeva sveta, oni koji Ameriku vole ili je ne vole, očigledno nisu odolevali, a da ne odaju priznanje čoveku koji je tako hrabro sve to preživeo i još je na nogama.
     Usamljen za govornicom, uspravan i zagledan preko sale, Kastro je delovao kao mitska figura čak i za jednog Borisa Jeljcina, koji je aplaudirao iz sve snage, ne osvrćući se na svog prijatelja Klintona.
     Opet su ga ispratili aplauzima. Sišao je s govornice brže nego što je ikada učinio. To skoro da više nije bio Kastro kojeg su upamtili po njegovim maratonskim govorima. Završio je izlaganje za svega pet minuta, koliko je bilo i propisano.
     A NEKADA je bilo sasvim drugačije. Stariji hroničari i danas prepričavaju Kastrov prvi dolazak na zasedanje Generalne skupštine UN 1960. godine. Pamte ga, jer je bio skandalozan.
     Kastro je onda tek uzeo kormilo vlasti kubanske revolucije, ali i to mu je bilo sasvim dovoljno da izazove na sebe podozrenje i bes američke vlade, koja je već onda u vreme Ajzenhauerove administracije imala dva jasno definisana scenarija za Kubu. Prvi je bio da se tajnim kanalima, uz pomoć antikastrističke kubanske emigracije u SAD i angažovanje Cije, obori Kastrov režim, a drugi da se putem atentata likvidira mladi kubanski lider.
     Takav čvrst i izričit stav Vašingtona bio je izazvan time da je Kastro, suočen s prvim ekonomskim pritiscima američke vlade, kao što je bilo ukidanje izvoznih kvota za šećer, počeo da nacionalizuje američke firme na Kubi. Na to je Amerika posebno osetljiva.
     Postojao je i drugi razlog, koji je posebno uznemiravao Vašington. Bilo je to sve primetnije okretanje Kube Sovjetskom Savezu, ali ne samo radi ekonomske pomoći, nego i ideološki. Te 1960. godine, u vrhu kubanske revolucije, koju je Vašington na početku smatrao kao liberalno-građansku, počeo je da se pominje njen socijalistički karakter.
     S tim "prtljagom" u diplomatskoj torbi, Kastro je 18. septembra 1960. godine stigao u Njujork. Doleteo je avionom kubanske avio-kompanije "Kubana" i s pratnjom u kojoj je bilo 85 ljudi. Bio je to njegov prvi dolazak na zasedanje OUN.
     Skandal je počeo da se plete još na aerodromu, kada su Kubanci, odmah posle sletanja, uzleteli i svoj avion vratili u Havanu, da ga američke vlasti ne bi zaplenile kao kompenzaciju za američku nacionalizovanu imovinu na Kubi.
     Ali, to nije bilo ništa u odnosu na ono šta će uslediti narednih dana.
(Nastaviće se)