Marks ispod palme

Piše: Borislav LALIĆ

KASTRO se setio Marksa naknadno i doveo ga pod kubansku palmu tek pošto je njegova revolucija pobedila, što je jedinstven slučaj u istoriji komunističkih zemalja, ako su takve ikad i postojale.

Kubanska revolucija nije iznikla iz komunističke ideologije, niti je delo komunističke partije Kube. Stvari su tamo išle sasvim obrnutim redom. Nije, dakle, marksizam doneo Kubancima revoluciju, nego je Kastrova revolucija donela Kubi marksizam i to tek onda kada se nova vlast poprilično utvrdila i kada su se fidelisti prisetili da bi im marksizam, tj. zaokret ka nosiocima i čuvarima komunističke ideologije i komunističke vlasti mogao biti spasonosan.

"Komunizam nije bio otac kubanske revolucije, ali jeste njeno dete", zapisao je američki novinar i publicista Herbert Metjus u svojoj knjizi "Politička biografija Fidela Kastra", uz napomenu da su se američki analitičari i stručnjaci iz Stejt departmenta i CIA, uludo i glupo trudili da dokažu i otkriju Kastrove "marksističke korene", kojih uopšte nije bilo.

Kuba je bila prva i jedina komunistička zemlja, mada je ta odrednica kao i u svim drugim slučajevima, relativna, koja je postala komunistička tek pošto su vođe njene revolucije uzele vlast. U svim drugim zemljama, Rusiji, istočnoj Evropi, Kini i Koreji, revolucionarnu vlast su osvajali i gradili, a ponegde i dobijali, komunisti.

Tačno je, na Kubi je postojala komunistička partija i pre Kastra. Zvala se Narodna socijalistička partija Kube i osnovana je još 1921. godine. Kubanski komunisti, međutim, nisu hteli na vreme da uskoče u Kastrov revolucionarni voz, koji se sa Sijera Maestre sjurio u Havanu, u januaru 1959. godine. Posle pobede revolucije, za koju se u prvoj godini uopšte nije znalo koje je boje, kubanski komunisti jesu bili spremni da se priklone novoj vlasti, ali na putu takvih njihovih namera su se isprečili fidelisti, koji, naravno, nisu hteli ni sa kim da dele vlast.

KASTRO je u više navrata priznao da nije bio marksista, mada je uvek u tome ostavljao izvesnu odstupnicu da sebe ne bi previše distancirao od marksističkog opredeljenja kojem će se kasnije prikloniti, svakako više iz nužde nego iz ubeđenja.

U jednom razgovoru sa američkim novinarom Li Lokvudom, Fidel je priznao da pre pobede njegove revolucije nije pročitao ništa od Marksa, čak ni njegov i Engelsov "Komunistički manifest".

Kada je već postao marksista, pokušao je da objasni da je ideju i embrion marksizma osetio u svom srcu još ranije, u svojim mladim godinama, da se za to instinktivno pripremao, da je to bio njegov neizbežan put.

Neposredno posle pobede kubanske revolucije, Kastro je u aprilu 1959. godine bio u poseti SAD. Tada je još bio dobrodošao gost čak i kod zvanične Aemrike, mada su se već pojavile sumnje u njegove političke namere. Za vreme jednog susreta, koji su za gosta sa Kube, upriličili izdavači američkih najvećih medija, Kastro je izjavio: "Ja nisam komunista, niti se slažem sa komunistima."

Naravno, nije pričao napamet. On jeste bio revolucionar, rušitelj starog poretka, reformista i buntovnik, ali nije bio komunista. Rukovodstvo KP Kube nikada do pobede nije bilo uz Kastra. Za vreme samoubilačkog napada na kasarnu "Monkada", kubanski komunisti su čak osudili taj poduhvat kao "avanturistički čin" neodgovorne buržoaske omladine.

Hruščov je za vreme boravka u Njujorku 1960. godine izjavio: "Kastro sada nije komunista, ali će, zahvaljujući američkoj politici, to biti za dve godine..."

Hruščov se jedino prevario u vremenu. Fidel nije čekao dve godine.

Učinio je to već 1. decembra 1961. godine, za vreme jednog televizijskog obraćanja naciji. "Ja sam marksista-lenjinista, udario je šakom o sto, i biću marksista-lenjinista do poslednjeg dana svog života."

Pre nego što će Kastro dati tu bombastu izjavu i okrenuti se sovjetskom bloku, desile su se krupne stvari na relaciji Vašington - Havana. U aprilu 1961. godine, dakle osam meseci pre te izjave, američka administracija je organizovala oružanu invaziju Kube u Zalivu svinja. Iz aviona su paljene plantaže šećerne trske na Kubi, diplomatski odnosi između dve zemlje su prekinuti, a Amerika je godinu dana ranije ukinula Kubi kvotu za izvoz šećera, što je bilo ravno stavljanju ekonomske omče oko kubanskog vrata.

DESILO se, zapravo, ono na šta je Hruščov upozoravao i šta su svi znali: Amerika je gurnula Kastra u naručje sovjetskog bloka i marksističko-lenjinističke ideologije, mada će vreme pokazati da se Marks dosta teško snalazio ispod palme, i da je kubanski marksizam, zapravo bio i ostao fidelizam bez i trunke sumnje u to.

Če Gevara je u ono vreme tu situaciju ovako objasnio američkom novinaru Metjusu: "Za sve ste krivi vi Amerikanci. Što nas više budete terali da se oslanjamo na sovjetski blok, to će biti jači kubanski komunisti."

Muka, a ne ideologija, naterala je, ipak, Fidela Kastra da se prikloni komunističkoj strani i da "pocrveni", mada se taj izraz u njegovom slučaju mora uzeti sa velikom rezervom. Teško je poverovati u tvrdnju da je tvrdokorni kubanski lider napravio zaokret od 180 stepeni da bi zavisnost od SAD, protiv čega se tako hrabro borio, zamenio zavisnošću od sovjetskog bloka.

Kastro je, dakle, u marksizmu-lenjinizmu pokušao da potraži spas, kako za svoju revoluciju, tako i za svoju vlast. Vreme i godine, koji će uslediti, pokazaće da će taj zaokret, koji jeste bio iznuđen, odnosno neizbežan, izrasti u sistem koji će imati sve karakteristike komunističke ideologije, malo sovjetske, nešto kineske, ali će sve do današnjeg dana sačuvati karakteristike fidelizma, u kojem kubanski komunisti, čak i pošto je Kastro zakoračio među njih, nikada nisu imali ni vlast, ni glavnu reč na Kubi.

U oktobru 1965. godine u vreme dok je Če Gevara ratovao u Kongu, a veze između Havane i Moskve ušle u zrelije godine saradnje i savezništva, Kastro je osnovao Komunističku partiju Kube, naravno marksističkog karaktera i u bratskim odnosima sa KP Sovjetskog Saveza.

Kako i danas primećuju mnogi analitičari i poznavaoci Fidelovog razvojnog puta, Kastro u svim tim godinama nije uspeo da postane pravi komunista. On nikada nije smatrao KP Kube svojom partijom, nego kao nešto što je bilo nužno na putu kojim je vodio svoju revoluciju.

Ipak, Hruščov je bio u pravu kada je još daleke 1960. godine rekao da od Kastra može "ispasti dobar komunista", ali da to nije sigurno, da treba biti oprezan.

Kastro je, ipak, pre svega ostao fidelista, a potom sve ostalo.

(Nastaviće se)