Vatre pod Andima

NEUKROTIV u svojim ambicijama i vizijama, Fidel Kastro je od početka, a naročito od pobede svoje revolucije, gledao dalje od obala kubanskog ostrva. On i njegov "samozvani ideolog", a prikladnije bi bilo reći njegov romantični saputnik, Če Gevara, bili su opsednuti idejom da će goreti njihove vatre i pod Andima, da će plamen revolucije zahvatiti celu Latinsku Ameriku.
Kastro je duboko verovao, a teško da se toga oslobodio i do danas, da je jedini izlaz za zemlje Latinske Amerike da krenu putem Kube, da je u svakoj od tih zemalja moguća revolucija, i to ona koja će preko "pobunjeničkog žarišta", bilo da je reč o gerilskim poduhvatima u planinama, ili gradskoj gerili na ulicama, naići na široku podršku narodnih masa i završiti se revolucionarnim društvenim preobražajem, kako se to desilo na Kubi.
Bez obzira na to što se malo ko sa tom tezom slaže na američkom kontinentu, vrh kubanske revolucije je smatrao da se Kuba može izolovati materijalno i ograditi blokadom, ali da ideja kubanske revolucije ne može biti izolovana, isto kao što se ne može izbrisati iz istorije Latinske Amerike ime Fidela Kastra. Fidelisti zapravo veruju da kubanska revolucija za narode Latinske Amerike nije samo socijalistički, nego pre svega revolucionarni društveni poduhvat, koji ima za cilj oslobađanje tih zemalja od zavisnosti spolja i radikalno rešavanje pitanja socijalne pravde.
O tome je, baš povodom Kube, govorio i američki predsednik Džon Kenedi kada je izjavio da je "neispunjeni zadatak kapitalizma da u zemljama u razvoju na delu pokaže da je u stanju da ljudima obezbedi socijalnu pravdu kojoj oni teže".
U svakom slučaju, fidelisti su godinama bili uvereni, a moguće je da su i sada, da Kastrova revolucija ima mesijansku ulogu da od Kordiljera Anda napravi Sijera Maestru Latinske Amerike.
Kastro i Če su takvo svoje uverenje gradili na primeru Kube i, naravno, polazeći od toga da je u većini zemalja Latinske Amerike gerilski pokret već imao korene, da se pucalo u Argentini, Urugvaju, Peruu, Venecueli, Boliviji i Kolumbiji, a takođe i u zemljama Centralne Amerike. Ako je uspelo na Kubi, zašto ne bi i tamo, upozoravala su njih dvojica.
MEĐUTIM, ono šta ni Če, ni Kastro, nisu uzimali ozbiljno u obzir, to je baš sama činjenica da je uspešna kubanska revolucija, tj. slučaj Kube, mogao da nanese ponajviše štete gerilskim pokretima na "zelenom kontinentu". Vašington je baš zbog Kube, aktivirao sve svoje "odbrambene mehanizme", naravno, na platformi "Monroove doktrine", uspostavljene još u prethodnom veku, na kraju španske kolonijalne vladavine na tom kontinentu. "Monroova doktrina", koja je dobila ime po ondašnjem šefu američkog Stejt departmenta Džejmsu Monrou, polazi od toga da, posle odlaska Španaca, "Amerika pripada Amerikancima", da niko izvan američkog kontinenta ne može tamo da se meša. U praksi, ta stvar je pojednostavljena i "doktrina" uprošćeno glasi: obe Amerike, i Severna i Južna, pripadaju jednoj Americi, onoj koja nosi naziv Sjedinjene Američke Države.
Ta "doktrina" je aktivirana odmah posle pobede Kastrove revolucije, odnosno pošto je ona pocrvenela i počela da se vezuje za drugi, komunistički blok, tj. Sovjetski Savez.
Američki predsednik Džon Kenedi formulisao je američki stav povodom slučaja Kube, na nekoliko dana pre nego će biti ubijen 20. novembra 1963. godine, ovako: "SAD moraju biti spremne da pomognu svakoj državi u američkoj hemisferi koja bude pokušala da se odbrani od nasrtaja komunističkog ubacivanja spolja. Mi moramo upotrebiti sva raspoloživa sredstva da sprečimo rađanje nove Kube u ovoj hemisferi."
Još određeniji i oštriji u tom stavu je bio Kenedijev naslednik u Beloj kući Lindon Džonson, koji je 2. maja 1965. godine izjavio: "Američke nacije ne mogu i ne smeju dozvoliti da se na našoj hemisferi uspostavi novi komunistički režim."
Te poruke su se morale ozbiljno uzeti u obzir. To se moglo videti i na slučaju Dominikanske Republike, u koju je Džonson u aprilu 1965. godine poslao 30.000 marinaca da tamo spreče "rađanje nove Kube", mada takva opasnost realno nije ni postojala.
Kastro je mislio drugačije. "Mi verujemo da će biti revolucije u Latinskoj Americi. Mi verujemo u to zato što smo sigurni da će je biti", tvrdio je Kastro pre nego je Če Gevara krenuo u Boliviju da tamo, u podnožju Anda, potpali "gerilsko žarište".
Isto tako je tvrdio da je gerilski rat, a ne politička organizacija, najvažniji uslov za izbijanje revolucija u Latinskoj Americi. To je bio njegov odgovor Moskvi, koja je smatrala da bez političke organizacije, tj. komunističke partije, nema revolucije.
ČE je bio glavni zagovornik, teoretičar i izvođač takvih ideja. Već u prvoj godini posle revolucije, publikovao je svoje teoretsko delo "Gerilsko ratovanje". Polazeći od iskustva kubanske revolucije i realnosti Latinske Amerike, za koju je imao najviše razumevanja i saznanja, Če je u tom delu definisao sledeće tri postavke:
- Narodne snage u bilo kojoj zemlji Latinske Amerike mogu da dobiju rat protiv regularne vojske i režima.
- Ne mora se uvek čekati da se steknu svi uslovi za revoluciju. Pobunjeničko žarište, što će reći stvaranje gerilskog pokreta, makar u reduciranim dimenzijama, može biti dovoljno da se uslovi stvore i da revolucija krene.
- Kada je reč o Latinskoj Americi, planina a ne grad je pravo mesto oružane borbe. Gerila u planinama i džunglama, a ne gradski oružani poduhvati, predstavlja političko-vojnu prethodnicu moguće revolucije - socijalističke, antiimperijalističke i antioligarhijske.
Taj kontinentalni "revolucionarni žar" Kastra i Če Gevare, brinuo je i kubanske komuniste, koji u prvim godinama posle pobede revolucije nisu bili u ljubavi sa fidelistima. Kasnije će se otkriti iz njihovih pisama i depeša Moskvi, da su za Čea govorili da je "trockista" i "anarhista", da je taj "romantični avanturista" buržoaske provijencije, pod uticajem nekih levih intelektualaca iz zapadne Evrope, da ga džaba ne zovu Kinez, da je "ideološki šarlatan".
Bilo je u tome i određenih prigovora i poruka za samog Kastra, naročito u kasnijim godinama, kada je Moskva bila otvoreno protiv "izvoza" kubanske revolucije i kubanskog mešanja u revolucionarna vrenja u Latinskoj Americi, gde su Sovjeti preko tamošnjih komunističkih partija pokušavali da drže stvari pod kontrolom.
Če i Kastro su mislili drugačije. Tako je Če Gevara, posle propasti njegovog poduhvata u Kongu, u oktobru 1966. godine krenuo u tajnu misiju u Boliviji. Borio se skoro godinu dana i izgubio i glavu i revoluciju.

(Nastaviće se)