Barbudosi u Havani

KRAJEM maja 1958. godine Kastro je u trupi imao 127 ljudi, ali se održavao u Sijera Maestri. Čak je tih dana uspeo da izvojuje bitku kod mesta El Uvero. U napadu na vojnu kasarnu, ubijeno je 14 vojnika, dok je Kastro imao gubitak od šest gerilaca.

Posle te bitke, u kojoj se posebno istakao Če, Kastro ga je pozvao i saopštio mu:

"Od danas nisi više trupni lekar, nego `el komandante`
- major Kubanske revolucionarne vojske."

"Nije u tom trenutku od mene bilo ponosnijeg čoveka na kugli zemaljskoj" - zapisao je Če u "Uspomenama na kubansku revoluciju".

U jesen te godine Kastro je sa Sijera Maestre poslao naciji svoj novi "politički manifest" u kojem Kubancima obećava sledeće:

- slobodne izbore i vraćanje na snagu Ustava iz 1940. godine;

- socijalne i ekonomske reforme;

- agrarnu reformu, s tim što bi se zemljoposednicima dala nadoknada za uzetu zemlju;

- opštenarodna kampanja opismenjavanja stanovništva.

Uz to, Kastro je obećavao da će se boriti protiv stranog mešanja u unutrašnje stvari Kube.

Preko talasa "Pobunjeničkog radija", Kastro je poručio Kubancima da će posle obaranja Batiste, za novog predsednika predložiti sudiju Manuela Urutiu, čoveka umerenih političkih pogleda sa kubanskog desnog političkog centra.

BATISTA je 12. marta 1958. godine iznova suspendovao građanske slobode i lansirao ofanzivu sa 10.000 vojnika protiv Kastra. Operacija je dobila zvučno ime "Kraj Fidela". Kastrova trupa je onda imala 320 ljudi, ali se dobro držala u klancima Sijera Maestre.

Međutim, glavni problem Batiste, ipak, nije bio Kastro i njegovi borci u planini, nego politička klima na Kubi i u samoj armiji. Malo je ko za njega onda hteo da se bori.

Bela kuća i CIA su držali Kastra na oku, ali je preovladavao stav da se treba manje plašiti tog mladog i romantičkog buntovnika, koji je potekao iz redova vladajuće klase i čiji su politički pogledi, ipak samo, građanski, nego bezočne Batistine diktature, koja načinom svoje vladavine priziva revolt, nemire i revoluciju.

Tokom leta 1958. godine vojska je imala oko 30 sudara sa Kastrovom pobunjeničkom trupom na Sijera Maestri. Prema izveštajima "Pobunjeničkog radija", skoro 1.000 vojnika je pobijeno, 433 su zarobljena, dok su gubici pobunjenika bili svega 27 mrtvih.

Redovi Kastrovih trupa su naglo počeli da se popunjavaju. Stizali su komunisti, koji više nisu od Kastra tražili da čeka da se steknu "objektivne okolnosti" za revoluciju, dolazili su studenti i intelektualci, pristupali su seljaci i berači šećerne trske...

Kraj Batistine diktature sve se više ocrtavao na vidiku.

Sa time su i Amerikanci počeli da se mire, mada je njihova zabrinutost bila velika, jer su i njihovi interesi na Kubi bili enormni.

Direktne američke investicije na Kubi bile su veće od milijardu dolara, 40 odsto kubanskih fabrika šećera bilo je u američkim rukama, telefon, električne centrale, železnice, industrija nikla i rafinerija nafte, takođe su bili u rukama Amerikanaca. Američka mafija je kontrolisala kockarnice, turizam i prostituciju na ostrvu.

U decembru 1958. godine, Kastro je otvorio dva fronta. Jednim, koji se kretao preko Santa Klare ka Havani, komandovao je Če Gevara, a drugim usmerenim ka istoku zemlje - Raul Kastro. Kada je Če Gevara ušao u Santa Klaru 29. decembra te godine, zauzeo je grad bez borbe. Ceo vojni garnizon sa 2.500 ljudi predao se bez ispaljenog metka.

U NOĆI između 31. decembra 1958. godine i 1. januara 1959. godine, diktator Batista je potpisao dekret kojim podnosi ostavku. U dva po ponoći, seo je sa svojom porodicom i kamarilom od 40 ljudi u avion i pobegao u Dominikansku Republiku, odakle će se kasnije sa svojim milionima dolara preseliti na Floridu.

Sutradan je Če Gevara sa svojim trupama umarširao u Havanu. Niko se nije usudio da pruži otpor. Kastro je pad Batiste dočekao u svom štabu blizu Santjaga, odakle će nekoliko dana kasnije krenuti na svoj pobednički marš ka Havani, u koju je ušao 8. januara 1959. godine.

"Revolucija zapravo sada počinje", izjavio je po ulasku u kubanski glavni grad.

No, sumnje više nije bilo: Kastrovi barbudosti su se posle dve godine ratovanja spustili sa Sijera Maestre u Havanu. Zvali su ih popularno "barbudosi", jer se niko od njih za vreme gerile nije brijao, ni šišao, pa je to postao maltene njihov znak raspoznavanja. Izuzetak je bio samo Fidelov brat Raul.

Inače, vojska Fidela Kastra je na kraju 1958. godine imala oko 3.000 boraca, mada Kastrovi "istoričari" tvrde da ih je bilo više. To je, ipak, diskutabilno, pogotovo ako se ima u vidu da su se za vreme pobedonosnog marša Kastrovih gerilaca, onda kada je bilo jasno da je sa Batistom gotovo, ljudi, jednostavno, pridruživali ustanicima, a da nisu imali ni prilike ni metka da ispale. Čitave vojne jedinice su prelazile na njegovu stranu.

Kastra je u Havani dočekao devetogodišnji sin Fidelito, kojeg je majka poslala iz SAD, gde je živela pošto se preudala.

Ali, Kastra su dočekale i oduševljene kubanske mase, koje su u njemu videle heroja i mesiju i bile spremne da ga slede dokle god on bude hteo da ih vodi.

O tom entuzijazmu i magnetskoj ličnosti Fidela Kastra, ostavio je zapis i ondašnji britanski ambasador u Havani Tomas Peterson:

"Kastrov sugestivan nastup sa balkona predsedničke palate delovao je omamljujuće. Govorio je iz glave, slobodno, ubedljivo. Dok sam ga gledao, shvatio sam koliko je magična njegova ličnost. Delovao mi je kao mešavina Hosea Martija, Robina Huda, Garibaldija i Hesusa Krista. Činilo mi se da on poseduje hipnotičku moć nad onima koji ga slušaju i koji slepo veruju u ono šta im govori o svojoj vladi, slobodi i o sudbini Kube..."

Prvi januar 1959. godine, kako god ga ko ocenjivao, predstavlja najprelomniju tačku u istoriji Kube kao države.



FIDEL I HEMINGVEJ

PRIJATELjSTVO između Kastra i Hemingveja trajalo je kratko, ali je ostavilo traga. Veliki pisac je imao neskrivene simpatije za Kastrovu revoluciju i družio se sa Fidelom u prve dve godine posle njegove pobede. Odlazili su u lov na "veliku ribu", ispijali kubanski rum, pušili kubanske cigare.

"Nekoliko puta sam pročitao njegovu knjigu `Za kim zvona zvone`, kaže Kastro. On je onda već godinama živeo u predgrađu Havane, gde je i našao inspiraciju i `likove` da napiše svoje delo `Starac i more`. Voleo je Kubu, ali smo voleli i mi njega..."
(Nastaviće se)