Godina od deset miliona

KADA sam prvi put stigao na Kubu, početkom 1970. godine, već narednog vikenda sam se našao na plantažama šećerne trske, sa mačetom u ruci. Zajedno sa kubanskim dobrovoljcima i grupom stranih dopisnika, sekao sam tog nedeljnog prepodneva vitke stabljike šećerne trske, dajući tako skroman doprinos kampanji "dest miliona tona".
Kao i sve kubanske godine, u toj i prethodnoj dekadi, i ta je imala svoje ime. Zvali su je "godina od deset miliona".
Jedna od prethodnih godina imala je ime "slavni geriljeros", svakako, u znak sećanja na Če Gevaru. Drugu su zvali "godinom produktivnosti", treću "godinom herojskog Vijetnama".
Godina od "deset miliona", logično, imala je svoje značenje i svoju poruku. Time se htelo reći da Kuba u toj godini, jedanaestoj posle revolucije, mora proizvesti deset miliona tona šećera, više od 1.000 kilograma po glavi stanovnika!
To je premnogo. Pre toga, na ostrvu, na kojem raste najbolja šećerna trska na svetu, nikada nije proizvedeno više od 7 miliona tona "belog zlata". Cilj je utoliko teže postići i zato što je zemlja pod sankcijama, sa slabom mehanizacijom, proređenim voznim parkom, zastarelim šećeranama.
Ali, Fidel je rekao da može. On je tu berbu od deset miliona tona najavio 25. oktobra 1989. godine, kada je zafra (kubanski naziv za berbu šećerne trske - primedba autora) krenula. Taj ciklus berbe obično traje šest meseci - od početka novembra do maja, ali će te godine potrajati mesec-dva duže.
Šećernu trsku seče i Fidel Kastro. Vešto barata mačetom, hvata trsku širokim zamasima svojih dugih ruku i po ceo dan održava isti ritam.
Na plantažama šećerne trske, njegova, inače, korpulentna figura znači mnogo. U košulji i pantalonama sivomaslinaste boje, sa sombrerom na glavi, sav umazan od znoja i prašine, on celu naciju, koja se nikada nije odlikovala entuzijazmom, drži u groznici zahuktale kampanje od deset miliona.
Za nas strane novinare, koji smo se tog vikenda našli na plantažama šećerne trske, bio je to impresivan prizor, mnogo više nego za njegove sunarodnike, koji su se već navikli na njegovo takvo mešanje sa narodom.
Na Kubu sam doputovao iz Meksika. Slučaj je hteo da na Kubu stignem u jeku kampanje od "deset miliona".
Sumnje nema, Fidel je, drsko uporan, kakvim ga je Bog dao, hteo da uradi nemoguće - da pokaže onima koji su mu nametnuli blokadu, da revolucija može izbaciti na tržište i celih deset miliona tona šećera.
Nije se radilo, međutim, samo o teranju inata, čemu je kubanski lider takođe bio sklon. Kubanska revolucija je na početku te decenije već počela da se spušta na tle okrutne realnosti i da se više okreće onom od čega se živi - jačanju ekonomske baze zemlje, u kojoj je siromaštvo primetno na svakom koraku.
DOK sam tog nedeljnog dana, pod vrelim tropskim suncem, sekao šećernu trsku, nisam ni sanjao da će Fidel Kastro potpuno zanemariti taj moj doprinos kampanji od deset miliona i, nekoliko meseci kasnije, žestoko me "prozvati" na jednom havanskom mitingu, pred nekoliko stotina hiljada ljudi.
Ali, kada se to desilo ja sam bio u Meksiku. Posle dvonedeljnog boravka na Kubi, napisao sam seriju članaka o revoluciji i zafri od deset miliona tona i čekao sam sledeću priliku da krenem na ostrvo.
Jednog dana pozvao me je telefonom iz Havane naš ambasador Vojin Daković da mi kaže da ne bi bilo uputno da se uskoro tamo pojavljujem.
- Zašto? - začudio sam se.
- Kastro ti je juče, sa mitinga, uputio revolucionarne pozdrave.
Ambasador je bio uzbuđen. Nije ni meni bilo pravo, tim pre što sam za kubansku revoluciju i za njenog vođu gajio određene simpatije.
"Nesporazum" je nastao oko jednog mog članka koji sam napisao na temu kampanje od deset miliona tona. Taj članak je objavila "Borba", koja je onda tretirana kao zvaničan organ partije, pa su moja zaključivanja iz tog napisa dobila veću težinu od one koju su realno mogla da imaju.
A počeo sam ga ovako: "Kad je lider kubanske revolucije Fidel Kastro donosio plan o proizvodnji deset miliona tona šećera u ovoj godini, on je, izgleda, više bio u oblacima, nego na plantažama šećerne trske."
Ipak, nije ta rečenica razbesnela kubanskog vođu. Ražestilo ga je ono što sam napisao na kraju tog teksta, objašnjavajući suštinski motiv tog njegovog poduhvata. Rečenica u zaključku je glasila: "Ambicija da se krene u nemoguću kampanju od deset miliona tona, izgleda da je isto tako bila motivisana Kastrovim saznanjem, do kojeg je konačno došao, da je unosnije izvoziti šećer nego revoluciju."
BILO je to previše. Tim pre što je ta jetka opaska dolazila sa stranica štampe zemlje koju Kastro u ono vreme nije ni u kom slučaju uzimao kao primer za ugled. Zato je on na tom mitingu žestoko opalio i po meni, i po "Borbi", i po "jugoslovenskom revizionizmu", odričući bilo kome od nas pravo da "uči kubansku revoluciju kako će raditi" i koliko će tona šećera proizvoditi.
Tog leta ipak sam morao da odem na Kubu. Ljudi iz Ministarstva spoljnih poslova sa kojima sam se prvo sreo, nisu pominjali ni zafru od deset miliona, ni onaj moj članak. Nisam ni ja.
Berba šećerne trske već je bila završena. Kubanci su poklali svoje ćurke i prasiće, na ulicama kubanskih gradova su održani karnevali, ali plan od deset miliona, ipak, nije ispunjen. Proizvedeno je nešto više od osam miliona tona šećera, više nego ikada ranije, ali cifra iz Kastrovih snova nije dostignuta.
Slučaj je hteo da se tih dana sretnem sa Kastrom na otvaranju neke škole u unutrašnjosti. Za vreme svečanosti, počela je da pada topla tropska kiša. Niko, međutim, nije odlazio. Kisnuli smo zajedno sa Kastrom, koji nije dozvoljavao da mu neko prinese kišobran.
Posle govora predstavili su me Fidelu.
Zagledao me je iskosa svojim crnim, lukavim očima i, držći me i dalje za ruku, rekao:
- Ah, to si ti... Danas ćemo da kisnemo zajedno...
I nije izdržao. Zabeleli su se u blag osmeh, usred neuredne crne brade, niz koju su se slivali mlazevi kiše, njegovi zdravi zubi.
Popričali smo s nogu, brišući nadlanicom mlazeve vode sa očiju, ali proteklu zafru nismo pominjali, niti onaj moj članak po kojem me je Fidel upamtio.
Očigledno da je moja uloga u kampanji od dest miliona tona šećera bila završena.
Posle toga smo se sretali u Havani, u unutrašnjnosti Kube, za vreme njegovog boravka u Beogradu i uvek me je taj čovek, nezgrapne figure i prostosrdačnog ponašanja, fascinirao svojom izuzetnom ličnošću.

(Nastaviće se)