Život sa libretom

Piše: Borislav LALIĆ
SVE šta je Kastrova revolucija uradila na političkom, socijalnom i spoljnom planu, našlo se u senci teške ekonomske situacije koja je počela da pritiska zemlju već u prvih nekoliko godina posle ulaska barbudosa u Havanu.
Uzrok tome bila je bila američka ekonomska blokada Kube, koja je usledila već na početku 1962. godine, ali su ekonomskoj krizi značajno doprinele i greške mladog rukovodstva, koje ni samo nije znalo kuda će i šta ga sve čeka.
Kuba se našla u velikoj nevolji, jer je cela njena privreda bila upućena na američko tržište, isto kao što je i veliki broj plantaža šećerne trske, fabrika šećera i drugih kompanija bio u američkim rukama. Kastro je u takvoj situaciji spas potražio na sovjetskom tržištu, ali za to je valjalo platiti cenu, koja se sastojala u tome da se on prikloni Moskvi, ne samo ekonomski, nego i ideološki.
Kad je predsednik Kenedi tih godina zapitao novinara "Vašington posta" Teda Šulca, da li ima šanse da Fidel Kastro, "slično Titu", napravi zaokret, ovaj mu je odgovorio da je tako nešto moguće, ali "u obrnutom smeru". Kastro jeste napravio "zaokret" kao Tito, ali on je na pritiske Vašingtona spas potražio u Moskvi, isto kao što je jugoslovenski predsednik na pretnje Moskve zaštitu našao u priklanjanju Americi.
Potkraj šezdesetih, stanje u zemlji je bilo očajno. U prodavnicama nije imalo šta da se kupi. Ljudi nisu bili zainteresovani da rade.
Iz tih godina datira, ne po dobru čuvena libreta - najtiražnija i najomraženija knjižica na Kubi, na osnovu koje Kubanci, po principu racionalizacije, kupuju hranu i sve druge artikle potrebne za domaćinstvo. Libretom je precizno propisano koliko ko, recimo, može kupiti nedeljno mesa, kafe, jaja i sapuna. Naravno, ako te robe ima u prodavnicama. Tako je bilo onda, a tako je i danas. Libreta se još "čita" na Kubi, mada Kastro obećava njen kraj.
A ONDA je 1968. godine došla kubanska "kulturna revolucija", u kojoj nije bilo ni "crvenih gardista", ni nereda, ali je pojava bila slična.
U martu te godine, iznenadno, i u svom stilu, Kastro proklamuje "Veliku revolucionarnu ofanzivu". Dekretom je nacionalizovan ceo privatni sektor u oblasti trgovine i usluga, praktično sve ono što je ostalo u privatnim rukama. Preko noći je nacionalizovano 58.012 privatnih firmi - kafića, barova, dućana, bakalnica, obućarskih i šnajderskih radnji, pa do uličnih kioska.
U to vreme, dok su činovnici, intelektualci, studenti, pa čak i akademici, odlazili na svoje "parcele" na proizvodni rad, Kastro je i Kubance i strance šokirao idejom da će na tom svom ultrarevolucionarnom putu ka "pravom socijalizmu", iz ekonomskog života zemlje i njenog platnog prometa eliminisati i novac! "Apsolutno je nužno", rekao je on u to vreme, "da demistifikujemo novac, kao buržoasku tvorevinu, a ne da ga rehabilitujemo. U stvari, mi planiramo da ga sasvim eliminišemo!"
U godinama koje su usledile posle "Velike revolucionarne ofanzive", kubanska privreda je zapala u takvu krizu da je proradilo i crno tržište na kojem je pezos u odnosu na dolar izgubio vrednost za 30 puta. Istina, za dolar se onda nije ništa moglo kupiti, jer je sve išlo preko "librete", ali ljudi su se dovijali da preko stranaca kupe nešto u diplomatskim prodavnicama.
Desetak godina kasnije, Kastro je, ipak, napravio zaokret i počeo da vraća u život sitni privatni biznis, zelene pijace, manje seljačke farme, zanatske radnje. Stanje se nešto popravilo, ali libreta je i dalje ostala.
U međuvremenu sovjetska ekonomska pomoć Kubi prešla je milion dolara dnevno, sve je na Kubi pokretala ruska nafta, u SSSR je odlazio kubanski šećer. Američka blokada se nastavljala, ali kubanska privreda je bolovala iznutra.
Potkraj osamdesetih godina, kada se pojavio Gorbačov, Kastro je izjavio da on neće ići tim putem, da je Gorbi grobar socijalizma, pa je opet došlo do suzbijanja privatnog biznisa na Kubi.
A onda je došao "specijalni period", najteže i najdramatičnije kubanske godine od dolaska Kastra na vlast. Desilo se to posle pada Berlinskog zida i raspada Sovjetskog Saveza. Sovjetska pomoć Kubi presušila je preko noći, reducirano je sovjetsko tržište za kubanske proizvode, povukli su se sa Kube ruski vojni savetnici i tehnički stručnjaci.

TO su bile najteže godine preživljavanja. U 1991. godini, na primer, svaki Kubanac je sa libretom u ruci mogao da kupi sledovanje od 200 grama ribe na svakih deset dana, pola kila mesa nedeljno, ili alternativno jedno pile na 50 dana, 4 jaja nedeljno, pola kila pirinča, 750 grama šećera, 125 grama pasulja i 25 grama kafe nedeljno. Mleko su samo dobijala deca, starije osobe i bolesni, sledovanje hleba bilo je 250 grama dnevno. Svake dve godine ljude je sledovalo četiri para gaća, dva para čarapa, jedna košulja ili bluza, četiri metra materijala za šivenje.
Kubanci, ipak, nisu ostali bez duha i smisla za humor. Tih godina je na Kubi prepričavan sledeći vic. Razgovaraju dvojica Kubanaca o dometu revolucije. "Najviše smo postigli u oblasti obrazovanja, zdravstva i bezbednosti ljudi na ulicama", kaže jedan. "A znaš koja su tri najgora dometa naše revolucije", pita drugi, i odgovara: "doručak, ručak i večera".
U tim teškim godinama "specijalnog perioda" nastala je i kubanska biciklistička revolucija. Neko se u vladi dosetio da ne mora sve da se kreće pomoću goriva, pa su Kubanci posegli do Kine i počeli da uvoze i kupuju bicikle, mada Kuba nikada nije bila biciklistička nacija, pa su mnogi morali da nauče kako da se održe na dva točka. Te godine je uvezeno milion bicikala i 60.000 tricikala, koji su služili za prevoz robe.
U leto 1993. godine došlo je do zaokreta. Otvorene su privatne pijace, vraćen je u život privatni posao, ljudi su mogli da gaje stoku i da imaju u posedu parče zemlje, da proizvode voće i povrće i da ga iznose na pijace. A onda je legalizovan dolar, koji je do tada cirkulisao ilegalno. Njime je moglo da se kupuje samo u specijalnim prodavnicama. Uveden je i konvertibilni pezos, onaj koji je kupljen za zelene dolare, pa je i njima mogla da se kupuje roba bez ograničenja i "librete". Pojavile su se tako na Kubi dve klase ljudi: oni koji imaju dolare, koji su mogli da žive bolje, i oni koji ih nemaju i kojima je libreta i dalje bila neizbežni i jedini saputnik.




FIDELOVA PLATA

"NE posedujem ništa, niti igde imam devizni račun", izjavio je nedavno Kastro. "Moja plata je 750 pezosa, što po zvaničnom kursu iznosi oko 30 dolara mesečno. Nije mnogo, ali ne gladujem. Platim rentu i članarinu partiji, i ostane neki pezos. Ah, da, pomažem i jednoj tetki po majčinoj liniji.
A rekao sam onima iz `Forbsa` i onima koji iza njih stoje - nađite te moje milione dolara i učiniću ono šta će vas najviše obradovati: podneću ostavku."
(Nastaviće se)