Momak sa kaldrme

Piše: Božidar ZEČEVIĆ

PONEVŠI u genima kosmajsku ćud, morao je Bata da se suoči sa novom sredinom, koja će utisnuti snažan pečat njegovom razvoju: Beogradom. Tu je odrastao i formirao se u duhu naročitog urbanog miljea, koji ljubomorno i ne bez razloga ističu stanovnici srpske prestonice.

I sam donekle produžetak balkanskog adeta, po kome njegove periferije i sada liče na bolje uređene varošice po unutrašnjosti, Beograd je, na razmeđi kultura i svetova, sazreo u varoš kosmopolitsku i slobodnu. Na njegovoj kaldrmi nikao je naročit gradski folklor i poseban mentalitet, koji je, kao i grad sam, bio rušen i obnavljan u svakoj katastrofi koju je donelo ovo stoleće. Jednu od najvećih u nizu ovih nedaća preživljavao je Beograd u poslednjim danima Drugog svetskog rata i košmarnom početku mira.

PRVO surova i besmislena saveznička bombardovanja, pa bezobzirni otpor Nemaca, zatim Rusi i partizanska vlast. Glad, nestašica i opšta nemaština, vlada "tačkica" i zajedničkih strujomera, ali svuda prisutni radio-spiker, koji razglasom slavi pobede i svetlu budućnost. Vreme depresivno i represivmo, prinudno opsednuto smrću i slobodom. Jedno fašizmu, drugo ojađenom narodu. Između frontovskih mitinga i beskrajnih redova pred "Granapom" lutalo se, zapravo bazalo, još razrivenim asfaltom.


Godina 1944. donela je u Beograd decu rata iz svih krajeva zemlje. Bez roditelja ili puštena ispod nadzora, po ćoškovima i oko bioskopa počela je da niče prva generacija beogradskih gamena. Iz nje će se ubrzo ispiliti legende gradskog podzemlja, golubari i periferijski zmajevi, šrafcigeri, tapkaroši i tabatori, zaljubljeni u gangstere i pustolove, opsednuti boksom, filmom i nekim "svetskim" životom, koji je bežao sve dalje, na zapad. Bata je poneo dosta od ove psihologije, koju je ugradio u tkivo svog prvog filmskog mita. Postao je neka vrsta dvojnika legendarnog Al Kaponea beogradske periferije (docnije, igraće ga sa lakoćom u filmu "Povratak" Živojina Pavlovića, kojeg neki smatraju početkom "crnog talasa").


U NEDOSTATKU druge ideje pustio se Bata niz maticu. Kao i svi bacao je golubove, "karudjane", nebu pod oblake, savijao "ćubu" na glavi i nosio "sulundar" pantalone, to drsko obeležje modernizma, koje bi im, po periferijskim igrankama, pokušavali da poderu skojevci. "Živelo se u čudnom uverenju da ko nema ćubu, uske pantalone, ne ume da pleše rumbu i sambu, dobija korpe po igrankama, znači taj nije dasa, nije mangup", seća se Bata. Ne samo po spoljnom izgledu, nego po nekom unutrašnjem osećanju - koje se tada pomno negovalo i gradilo - izrastao je Bata u autentičnog beogradskog "mangaša". I to u onom živopisnom kraju na jugoistoku Vračara, koji se po samoniklom Vozarovićevom obeležju i danas naziva - Crveni krst.

Na mapi beogradskog urbanog folklora, ovaj predeo imao je već tada izvesnu autonomiju. Po onom Krstu, "mangaši" su se nazivali i "krstaši", i bili veoma ponosni na svoj kraj. Imao je Krst dve velike pijace, "Kalenićevu" i "Đeramsku", seriju najlepših beogradskih kafana, od "Trandafilovića" na ivici Čubure, do "Lipovog lada" i "Liona" pod Zvezdarom. Središte ove teritorije bio je sportski klub "Radnički", u kojem se trenirao najbolji boks u gradu, a pekao i čuveni roštilj. I što je bilo naročito važno: imao je i svoj teatar -
Beogradsko dramsko pozorište i svoj bioskop - Avalu, kultna mesta negdašnjih i sadašnjih "krstaša".

Pozorište i bisokop zračili su sa Krsta nekom tajanstvenom, privlačnom snagom. Tu je bio na delu čarobni svet Hemfrija Bogarta, Edvarda Robinsona i Ester Vilijems, čije su noge pomamile Beograd.

(Nastaviće se)