Menjaj, Bato, posao!

SVET glume mu, međutim, nije davao mira. Razgovetnih ambicija još nije bilo, ali je dejstvovala tajna prirodna sila predstavljanja i prerušavanja, koja je očas rascvetavala jedan uzbudljivi svet. Viseći tako ispred bioskopa “20. oktobar” u Balkanskoj ulici, u parkiću Terazijske terase, primetili su Kekec, Straja i Bata neke mlade ljude kako nešto probaju, glume, šta li. Bio je to prozor u suterenu nekadašnje palate “Luksor”, gde se 1947. i 1948. godine uselilo Akademsko kulturno-umetničko društvo “Branko Krsmanović”. Spolja se lepo videlo kako ti mladići i devojke govore tekst, ponavljaju iste pokrete i nešto ozbiljno raspravljaju.

Glumci? I to ne više daleki, nestvarni, sa platna, već glumci od krvi i mesa, tek nešto stariji od njih! Glavnu reč vodili su jedna crnka i korpulentni gospodin sa brčićima, dok su scenom promicali zgodne devojke i pravi šmekeri u šivenim odelima. Trojka sa Krsta se “nacrtala” ispred prozora i svom silom marifetluka i majmunluka nastojala da na sebe skrene pažnju. Ponavljalo se to iz dana u dan. Krstaši su otkrili novu zabavu, a glumci dobili neočekivan problem, sve dok jednog dana onoj crnki nije prekipelo. Otvorila je prozor i pozvala ih unutra, tek koliko da ne smetaju. Zaprepašćeni i očas ukroćeni, ušli su jedan za drugim i pritajili se u ćošku. Ovaj prelaz ispostavio se fatalnim.

OTKRILI su da se ona crnka zove Sofija (za prijatelje Soja) i da je reditelj - stažista, a da je onaj iz fotelje neko vrlo važan u pozorištu i filmu, kome su se svi obraćali sa “druže Radoše”. Soja Jovanović i Radoš Novaković vodili su Akademsko pozorište “Branko Krsmanović”. Ubrzo, upoznali su i ostale: Radeta i Oliveru Marković, Đuzu Stojiljkovića i Olgicu Stanisavljević, Miću Tomića, Batu Paskaljevića, Debu Popovića… čitav Panteon naše posleratne glume, koji se ispilio iz suterena u Balkanskoj.


I ovom prilikom sudbinu je rešio slučaj. Ni Bata ne zna kud bi se deli Kekec, Straja i on da ne beše Sojinog prozora. I danas veruje da se dogodilo čudo, neki prst sudbine, nešto što mu je unapred odredilo vek. Ali sasvim ozbiljno tvrdi da je u glumu upao kroz prozor. Bata nije tada znao da je ovaj srećni trenutak oduvek bio u vlasti antičkog boga Kairosa i da ga je mnogo kasnije, Orson Vels (sa kojim se Bata družio na snimanju "Neretve") nazvao božanskom slučajnošču - "The Divine Accident " - momentom koji otvara čarobna vrata umetnosti.

- “E moj Bato, glumački ti je lebac sa sedam kora. Nego izaberi ti, sinko, neki drugi posao”, mrštio se otac Dragoljub. Ni sam nisam znao šta da mu kažem. To što sam radio u “Krsmancu” i nije bila neka gluma, nego onako, pomagao sam, nosio kulise, tovario u kamion, statirao uglavnom. Tada je bilo vreme radnih akcija, išli smo na Šamac - Sarajevo, pa na Beograd - Zagreb. I tu sam bio glavni za ishranu i organizaciju. Svi su me zavoleli, naročito Soja, a ja sam malo-pomalo počeo da iznutra otkrivam onaj čarobni svet i da mu se približavam. Nema šta, Soji mogu da zahvalim što sam, na kraju, u njega i ušao.

Sećajući se, kasnije, mladića sa periferije, Soja Jovanović tvdrila je da je imao nečeg što ličnost namah izdvaja od drugih, nečeg što sluti glumca. Ona je bila ta koja ga je pripremila i upisala na srednju glumačku školu u Nišu. Kekec je u, međuvremenu, polagao i bio primljen na Akademiju. Proslavio se odmah glavnom ulogom u "Dečaku Miti", a zatim u seriji filmova, koji su ga lansirali među vodeća imena našeg ekrana. Straja je otišao na režiju.

Društvo sa Krsta se rasturilo. Na ćošku, ispred bioskopa “Avala”, počeli su da vise neki drugi klinci. Među njima i legendarni Ljuba Kocka (Ljuba Andrić, sa pseudonimom Ljuba Moljac) i Dragan Nikolić, vršnjaci različitih sudbina, ali istog, dragog, krstaškog “pedigrea”.


(Nastaviće se)