Ozbiljan zanat

PO predviđanju oca Dragoljuba, "glumački hleb sa sedam kora" doneo je i prva razočaranja. "U glumačkoj školi u Nišu mi je bilo lepo, kao kad i danas odem tamo. Trenirao sam boks u `Radničkom` i pohađao nešto malo nastave, sve traljavo. Ubrzo, našli su da nemam nikakvih kvaliteta, nikakvih sposobnosti za umetnost, posebno za glavni predmet - glumu. Po mišljenju mojih profesora, jednostavno sam pogrešio što sam uopšte tu i došao. Bio sam izbačen posle prve godine."


Čaša je bila gorča utoliko što više nije bilo ni Soje ni sjajne glumačke družine iz "Krsmanca": svi su otišli na Akademiju, postali rasadnik talenata, koji će ubrzo preuzeti glavnu reč u prestoničkom pozorištu. Bata je bio tužan i nesrećan. I baš tada se u njemu probudio onaj stari Kosmajac za kojeg istrajnost i upornost znače uslove opstanka. Osetio je da više nema nazad, procenio trezveno svoje šanse i prilagodio se. "Sestra Cale je počela da mi novčano pomaže. Rintala je za mene, sve što je mogla slala je meni u Niš. Ako sam ikome nešto oduzeo u životu, njoj sam. Ta godina mog školovanja za glumca bila je značajna zato što sam od kasnije poznatog reditelja Aleksandra Đorđevića dobio prvu glavnu ulogu u životu. Ali...

BIO je to veliki zalogaj. Igrali smo klasični tekst, Plautove `Menehme`, pred punom salom. Na samom početku imao sam veliki monolog ispred zavese - potpuno sam. Nikada nisam bio tremaroš, ali sam se tada - potpuno oduzeo. Izgubio sam glas, ruke su mi se ukočile, noge utrnule. Aca se snašao i počeo da me masira. Kad sam se malo povratio, izašao sam ponovo pred publiku, rekao sve što je trebalo. Tu sam prelomio tremu i više je nikad nisam imao, ni u najvećim ulogama ni u najtežim situacijama. Ali ocenjen sam kao žalosno loš glumac. Na moju veliku sreću, škola se rasturila. Svi đaci su dobili pravo da školovanje nastave u Novom Sadu.

Sestra i majka, pa i Soja Jovanović, koja je pratila moj rad, nisu mi dozvolile da mimoiđem Akademiju. Kaže mi majka: `Kad smo izdržali četiri godine, izdržaćemo još četiri: idi na fakultet!` Pokušao sam treći put i uspeo. Sa mnom u klasi pokojnog Joce Kulundžića, čiji su asistenti bili Ljuba Radičević i Vlada Petrić, bili su Rada Đuričin, Ružica Sokić, Nikola Simić, Radmila Andrić, Tori Janković, Aco Aleksov... I tamo se dogodilo isto što i u srednjoj školi: na prvoj godini - šest, na drugoj - sedam i tako do kraja. A na diplomskom čista desetka. Igrali smo `Lažu i paralažu` pred prepunom salom Narodnog pozorišta u Beogradu i tu sam dobio prvi aplauz na sceni."

MUKOTRPNO, ali zahvaljujući upornosti i veri, ostvarila se Batina želja. Nije to više bio samo san. Na Akademiji je shvatio da je gluma ozbiljan rad, pronicanje u složeni svet preobražaja i savladavanja tehnike, zanat i samo u retkim trenucima nadahnuće, kada se doseže radost umetnosti. Sazrevao je uz pomoć prvog pravog pozorišnog profesora u svom životu, čuvenog ekspresioniste Kulundžića, uz koga mu je, na kraju, pošlo za rukom da zbilja postane glumac.

Od Kulundžića je prvi put saznao i nešto iz filmske glume. Kulundžić je postavio i praktično izveo "teoriju dominante", što je vrsnim individualcima kao što su bili Nikola Simić, Ružica Sokić, pa i sam Bata, pomoglo da stvore sopstveni znakovni repertoar. Talenti su izrasli u profesionalce. "Kad se sve uzme u obzir", okreće Bata na šalu "ja mu dođem i prilično obrazovan glumac. Četiri godine na srednjoj glumačkoj školi, još četiri na Akademiji - osam. `Staž` pred kamerom ne računam. Tada se još nije mislilo na to. Bilo je još vreme teatra, u pozorištu se kalio i stvarao glumac. I imao sam opet sreću. Još kao akademac ušao sam u pozorište i to ne bilo koje, nego u najbolje pozorište ondašnjeg Beograda".

(Nastaviće se)