Dupla pulska kruna

Piše: Božidar ZEČEVIĆ


TE godine u Puli "Vlak bez voznog reda" je napravio džumbus. Cimnuta iz letargije, tadašnja službena kritika utrkivala se u hvalospevima. Po Čoliću, bila je to "prethodnica nacionalnog stila", po Miri Boglić "poetika velikog vremena", po Štaki "istinski nacionalni patos", po Mići Miloševiću "temelj stila jugoslovenske kinematografije". Za Batu, bilo je to dešifrovanje prvog i možda najznačajnijeg koda, na kojem se i temeljio njegov mit: narodni junak.

Iako je "Vlak" proglašen filmom Festivala (tada još nije bilo Arene), festivalska populacija je u jedan glas vrištala što mu nije dodeljena i nagrada za režiju. Batu je zapazila i izdvojila tadašnja "mlada kritika" (Žika Bogdanović), koja se sasvim uklopila u horsku apologiju novom "nacionalnom stilu".

VRATA su bila širom otvorena i trebalo je raditi brzo, što Bulajiću nije bilo teško. Već sledeće godine, po sličnom obrascu, ispostavio je sagu o posleratnoj izgradnji zemlje, o "velikom zadatku nacije", podizanju prve visoke peći u Zenici. Film "Uzavreli grad" (1961) bio je opet masivna kompozicija, veliki pokret mase, u kome je Batin lik Luke montera bio najbolje psihološki pogođen. Bila je to zaista slojevita uloga, ne samo korak dalje od "Vlaka", nego možda i najbolja Batina partija u ovom periodu. Ovaj lik pogodio je Batinu žicu: fabrički švaler i prevrtač, vetropir i zamlata, stajao je nekako na razmeđi đilkoša iz Koraćice i mangupa sa Krsta. Ali u novom, autentičnom ključu, pokazao je prvi put stvarne razmere svoje filmogenije, ostvarene bogatim mozaikom znakova. Lukin prestup bio je u tome što je zbog "nacionalne misije" zapustio patrijarhalna načela, porodicu, dom. On, stoga, doživljava pravednu stigmu i pročišćuje se u ključnoj sceni filma. Tradicionalni moral je zadovoljen, prestupnik vraćen na ispravan put. Ova značajna crta narodnog junaka proisticala je iz onih cvijićevskih arhetipova od kojih smo i počeli našu priču.



Već sledeće, 1962. godine, Bulajić donosi u Pulu novu epsku fresku pod naslovom "Kozara". Već sama ova reč, ime ove planine u zapadnoj Bosni, budila je u svesti nacije ratnu epopeju, u kojoj je srpski živalj Krajine uistinu proživeo kolektivnu tragediju. U stvari, Bulajić je primenio istu stilsku matricu, prelamajući kroz mitski patos upečatljive lične sudbine junaka, među kojima je bio i Živojinovićev "Šorga". On je, opet, vid patrijarhalnog seljaka, koji sa iskonskom zadrškom prima sve novo. Kuća, zemlja, žena i troje dece.

KAO i svaki težak, Šorgase prvo joguni na poziv na oružani otpor. Ne da vola za opštu stvar. Ali kad najstariji sin u proboju gine, u Šorgi se probudi ljuti Krajišnik, izbija hajdučka snaga i dugo potiskivana, vulkanska energija. Ako je Duje iz "Vlaka" označavao trajanje, onda je Šorga bio novi korak, i označio opstanak, bespoštednu borbu za samoodržanje, najdublji, dominantni poriv celog dinarskog podneblja. Dok je Duje ostao u ravnoj liniji, Šorga u narastanju drame pronalazi novu, izvornu dominantu i preobražava se u ratnika visokog morala, upravo zato i nepobedivog.

Uloga u "Kozari" donela je Bati duplu pulsku krunu: nagradu za ulogu i priznanje publike. Sa ulogom Duja, Bata je postao poznat, sa Lukom popularan, sa Šorgom je ušao u nacionalni Panteon. Njegova karijera, kao i Bulajićeva, bila je fascinantna. Od 1959. do 1961. - dakle za svega tri godine i mnogo pre "Neretve", što se stalno zaboravlja - probio se Bata do samog vrha i izrastao u miljenika milionske publike. Ništa tako ne pogoduje iznenadnom stvaranju mita kao bioskop, veličanstvena mašina za distribuciju mitova, koja nudi carske darove onom ko ume da je u pravom trenutku prepozna.

Put do gledoca bio je pronađen. Sve ostalo je, samo po sebi, došlo kasnije.

(Kraj)