Avetni let anđela

Piše: Mirko Čupić

EVROPSKA i svetska sredstva informisanja, koja često prenose i domaći mediji, uveliko najavljuju agresiju na Srbiju i Crnu Goru, tada Saveznu Republiku Jugoslaviju. Najgrlatiji su američki, engleski i nemački zvaničnici koji "mašu" nekakvim dokazima o nevaljalim srpskim momcima, ali ne zaostaju ni njihovi saveznici iz preostalog dela Evrope. Tu su i međunarodni verifikatori koji neometano i po svojoj volji šetaju čitavom teritorijom Pokrajine. Uvek se nađu tamo gde se "mogu" sakupiti dokazi protiv Srba, a to su, pre svega, šiptarska politička rukovodstva i komandanti terorističke OVK.
Verifikatori, predvođeni Vilijemom Vokerom, prave se da ne vide i ne čuju vapaje unesrećenih srpskih porodica, čiji nedužni i mirni članovi ginu od terorista, bivaju otimani i maltretirani. Svakodnevne pogibije policajaca, a potom i vojnika, verifikatori najčešće tumače kao odgovor Šiptara na "teror srpskih snaga". Kakva ironija. Njihovo ponašanje kosi se sa svim pravnim i moralnim kodeksima o poštovanju jednog naroda i suvereniteta zemlje u koju su oni stigli silom u goste. To je i bio povod za nameru Beograda da protera Vokera i njegovu družinu, o tome se naveliko pričalo i pisalo, ali se na kraju nije dogodilo. Analitičari kosmetskih zbivanja su ubeđeni, to i ne kriju, da su međunarodni verifikatori na čelu sa ponzionisanim američkim generalom, zapravo obeležili ciljeve koji u eventualnom napadu treba da budu bombardovani. Taj posao su besprekorno uradili, pokazaće se kasnije.

PRIPREMAJUĆI se za "završni čin" odigrana je predigra o progonu Šiptara sa svojih ognjišta. U duboku jesen, ali po danu neobično toplom i vedrom za to doba godine, stigla je u Prištinu visoki komesar Ujedinjenih nacija za ljudska prava Sagata Ogati. Dok su je šiptarski čelnici gostili na zajedničkoj večeri, njihovi ceremonijal-majstori su preko noći sakupili oko pedeset hiljada šiptarskih žena, dece i staraca i ulogorili ih na ledinama u Resniku kod Vučitrna. Bio je to jedan od najvećih zbegova koji je ikada viđen. Preko noći su na brzinu sklepane kolibice od trske i pruća, postavljeni primitivni šatori, ćebad su prostrta na ledinu. Na tek zapaljenim ognjištima postavljeni su lonci s oskudnijom hranom, svi su obučeni u iznošenu odeću, u izlizanim gumenim opancima i starim cipelama, neki su samo u papučama… Sve je spremno za doček velikog i značajnog gosta. Pre podne, praćena stotinama stranih i domaćih novinara, raznim humanitarcima i "mirovnjacima", dakako i šiptarskim čelnicima, stigla je Sagata Ogati, pošto je prethodno razgovarala sa načelnikom okruga Veljkom Odalovićem.
Dočekali su je uplakane žene, musava deca i zabrinuti starci.
Vremešna dama, dok su zujale kamere i škljocali fotoaparati, delila je zabrinutost i savete. A kada su slike otišle u svet, otišla je i simpatična japanska bakica. Za njom su otišli i "glavni glumci i statisti", a za njima je ostala gomila smeća, na širokim livadama koje su do pre trideset godina pripadale Srbima.
Posle odlaska visokog komesara Ujedinjenih nacija za ljudska prava oniske Sagate Ogati u Peć i Podgoricu, snimljen je kraći film o farsi koja se zbila na livadama u Resniku. Film je već sutradan bio u Podgorici. Sagata Ogati odbila je da ga primi, ali i da ga pogleda.
Svet je tako dobro upakovanu laž u "filovanim oblandama" progutao u slast, a uzvratio velikom gorčinom.

MESEC dana posle Račka, u francuskom dvorcu Rambujeu, održani su poznati razgovori, bez razgovora. Dve strane, srpska i šiptarska, bile su u odvojenim prostorijama, a posrednici su trčkarali od jednih do drugih. Srbima su diktirani uslovi, praktično o bezuslovnoj kapitulaciji, i sačinjen je pismeni dogovor koji je potpuno bio na štetu Srba. Naša delegacija nije prihvatila takav dokument; i odbila je da ga potpiše. Pokušavajući da se ubede Srbi da prihvate tako nepovoljna rešenja, potezao se i Račak kao argument o krivici Srba koji nemaju drugog rešenja. Šiptari su, razume se, potpisali sporazum, koji je predstavljao veliki podstrek za dalje pretnje Srbiji, ali istovremeno značio i veliki doprinos ostvarivanju ideje o Kosovu kao državi u državi.
Tako se polako sklapao mozaik od nekoliko različitih događaja, kojima će se pripremiti svetska javnost za kažnjavanje Srbije i srpskog naroda u tadašnjoj Saveznoj Republici Jugoslaviji.
Najsnažnija slika iz tog mozaika, kojoj je prethodio onaj "probni balon" koji je "naduvala" Sagata Ogati i Vokerov Račak - režirana je pre stvarnog početka agresija na Srbiju.
Poučeni svojim moćnim zaštitnicima, koji traže alibi za svoje pretnje srpskom narodu, čelnici šiptarske nacionalne zajednice i pripadnici takozvane Oslobodilačke vojske Kosova, pokrenuli su velike mase Šiptara na dobrovoljno iseljavanje, čitave reke ljudi, manje iz gradova, krenule su na "put" s oskudnim prtljagom, ostavljajući u svojim selima imovinu i stoku… Slike o tobožnjem bežanju Šiptara od srpskog režima, filovane verbalnim "činjenicama" o sto hiljada ubijenih ljudi, žena i dece, stavljene su na uvid svetskoj javnosti. Oni pošteni poslenici slike i reči, ali malobrojniji, nisu se ni čuli ni videli od zaglušujuće buke koja je stizala iz dela Evrope i Amerike.


KAKVI bi to bili majstori za publikovanje laži da nisu vešto "poturili kukavičje jaje" srpskom režimu. Ne bi ni taj režim dozvolio da mu se - podmetne nešto što nije učinio, da nije naivno poverovao da Šiptari odlaze jednom za svagda! Tako su se barem prema tome odnosili lokalni pokrajinski čelnici. Pojedini provincijski liderčići, ostrašćeni partijskom pripadnošću, takmičili su se u pohvalama ko je od njih "uknjižio više poena" doprinosu stranke "proterivanju" Šiptara. Neki samovoljnici, pa i pojedinci u uniformama rezervne policije, mahali su kalašnjikovima iznad glava ljudi u kolonama. Neki su im dobacivali i pretili, ali je bilo i onih koji su ih hvalili, nudili se da im pomognu, ubeđivali ih da nemaju razloga za odlazak.
Najveći broj Šiptara govorio je da beži od najavljenog bombardovanja, ali je bilo i takvih koji su se šalili na prisilu. A, u stvari, Šiptari su sami sebe "oterali". Ko zna po čijoj zapovesti, ali iz najboljih namera, u Prištini je formirano desetak železničkih kompozicija, kojima su prevezeni Šiptari do granice sa Makedonijom i hiljade autobusa i vozila, kojima su prevezeni do granice sa Albanijom i Crnom Gorom. Bilo je i onih koji su na tome profitirali. Redovno su u vozovima i autobusima dežurale lekarske ekipe.
Kada se svemu doda činjenica da su pojedini policajci na granici cepali karte i slična dokumenta, eto dovoljno elemenata od kojih bi se mogla sklopiti slika o organizovanom progonu Šiptara. Takva slika je za kratko vreme obišla svet.
Sve je bilo spremno i "milosrdni anđeo" je poleteo. Dvadeset četvrtog marta hiljadu devetsto devedeset devete godine, u večernjim časovima, stigao je prvi "dar" s neba i razorio praznu vojničku kasarnu. Potom je razorena zgrada SUP-a. Svi drugi objekti, na koje su kidisale Amerika i sedamnaest najbogatijih zemalja Evrope, bili su civilni i privredni objekti - "Crveni krst", Pošta, izbegličko naselje, pravoslavno groblje, "Jugopetrol", "Plastika", zatvor i ko bi ih sve nabrojao. Bilo je i poginulih, ali nikada nije rečeno koliko.


UBIJENA ISTINA

VEĆ prvom bombom ubijena je i istina o Kosovu i Metohiji. To je najveća žrtva minulog rata. Šiptari su ponovo u velikim kolonama krenuli u Albaniju, odnosno u bežaniju. Dve takve povorke, u Koriši kod Prizrena i na lokalnom putu između đakovačkih sela i Našeca, na Belom Drimu, "Milosrdni anđeo" je poslao svoje "darove". Ubijeno je i sprženo oko 160 ljudi, žena i dece, čitave porodice.

ISTO SVIMA

ŠIPTARI koji su ostali u gradu, što se tiče Prištine, bili su slobodni isto onoliko koliko i Srbi.
Slučajno, u jednoj od starih ulica i u starom delu grada, Miško Brkljač i autor ove knjige slučajno su sreli Adema Demaćija, u društvu svoje sestre. Mahinalno su zastali i upitali ga kako je i dira li ga ko?
- Bogu hvala, dobro sam, fali mi sloboda, niko me ne dira. Oni što su isterani, vratiće se u svoju državu.
Manje policijske jedinice ostale su u gradovima i selima kako bi sačuvale javni red i mir. Veći deo snaga bio je u Metohiji, naspram mnogobrojnih terorističkih bandi u uniformama OVK.
Vojska se nalazila na širem prostoru, prema granici, oko granice i duž granične linije. U očekivanju kopnene invazije, koju je najavljivao NATO, vodile su se žestoke borbe između naše vojske, terorističkih jedinica i velikih vojnih formacija iz Albanije, koje su pokušavale da uđu na našu teritoriju. Na strani terorista učestvovali su i mnogobrojni dobrovoljci iz nekih evropskih zemalja, ali su najbrojniji bili dobrovoljci iz islamskog sveta.



U feljtonu koji danas započinjemo objavićemo dramatična zbivanja koja su prethodila egzodusu, ali i ona u toku egzodusa Srba i Crnogoraca sa Kosova i Metohije iz knjige "Oteta zemlja" koju objavljuje beogradska izdavačka kuća "Nolit", autora uglednog prištinskog novinara i publiciste Mirka Čupića.

(Nastaviće se)